Југословенска држава је пропала. После ратова, злочина, великих жртава и губитака, наша власт би питање односа са бившим југословенским републикама сагледа са пуном озбиљношћу, своје недоумице подели са Народном скупштином, најважнијим научним и просветним установама нашег народа и целокупном јавношћу. Србија је једина од држава, што су на неки начин биле укључене у рат, у којој је дошло до потпуног дисконтинуитета са претходним режимом. На власти у Србији су политичари, са новим изузетком СПС-а, који су током деведесетих година били огорчена опозиција Милошевићевом режиму, док у Словенији, Хрватској, Босни и на Косову владају шефови кабинета, министри, блиски сарадници „очева нација“ или сами бивши ратни команданти.Југословенска држава је пропала. После ратова, злочина, великих жртава и губитака, наша власт би питање односа са бившим југословенским републикама сагледа са пуном озбиљношћу, своје недоумице подели са Народном скупштином, најважнијим научним и просветним установама нашег народа и целокупном јавношћу. Србија је једина од држава, што су на неки начин биле укључене у рат, у којој је дошло до потпуног дисконтинуитета са претходним режимом. На власти у Србији су политичари, са новим изузетком СПС-а, који су током деведесетих година били огорчена опозиција Милошевићевом режиму, док у Словенији, Хрватској, Босни и на Косову владају шефови кабинета, министри, блиски сарадници „очева нација“ или сами бивши ратни команданти.Југословенска држава је пропала. После ратова, злочина, великих жртава и губитака, наша власт би питање односа са бившим југословенским републикама сагледа са пуном озбиљношћу, своје недоумице подели са Народном скупштином, најважнијим научним и просветним установама нашег народа и целокупном јавношћу. Србија је једина од држава, што су на неки начин биле укључене у рат, у којој је дошло до потпуног дисконтинуитета са претходним режимом. На власти у Србији су политичари, са новим изузетком СПС-а, који су током деведесетих година били огорчена опозиција Милошевићевом режиму, док у Словенији, Хрватској, Босни и на Косову владају шефови кабинета, министри, блиски сарадници „очева нација“ или сами бивши ратни команданти. Ипак, Србија је и данас талац деведесетих година и то пре свега вољом САД и ЕУ, као и њихових савезница у региону. Не само да су Срби једини народ чије су политичке вође биле оптужене за ратне злочине, већ је Србија у миру лишена дела суверене територије, њен народ у Босни је у миру изгубио део Дејтонским споразумом одређене политичке аутономије, управо кад је реч о Србији, Међународни суд се, опет у миру, неколико пута на различите начине одређивао према сопственој надлежности… Са таквим оптерећењем српска влада мора да о политици у региону размишља са много визионарске далековидости. Наш циљ свакако не би требало да буде да се ЦЕФТ-а, једна економска степеница ка ступању у Европску унију, коју су прешле и друге државе Источне Европе, претвори у нешто више. Инсистирања на културном јединству са другим југословенским државама након што је, вештачким издвајањем неколико нових језика и новим „национално-романтичарским читањем“ историје, извршено насиље над нашим језиком и културом, могу бити схваћени само као кратковидост кад је реч о нашим политичарима и лицемерје кад овакви предлози потекну од вођа појединих бивших југословенских република. Изузетно је добро што власти у Србији, са изузетком СПС-а, немају хипотеку из прошлог столећа. Такође, несумњиво је да у будућности морамо остварити интеграцију са суседима. Ипак, та интеграција не би требало да буде на југословенским основама, посебно зато што су почетком деведесетих година, разарањем Југославије, Србија и српски народ доведен у још гори положај од оног, несумњиво неповољног, у коме су се налазили пре 1990. године. Зато је неопходно да Србија потражи нове моделе политичког повезивања. Уколико је, рецимо, у односима са Хрватском циљ повратак на стандард односа из 1990. године, онда морамо прво да постигнемо пуну реципрочност. Предуслов мора бити и повратак свих права српском народу у овој републици, укључујући пуну амнестију, признање укинутих станарских права, постизање равноправности повратника и колонизованог становништва и поновно успостављање аутономних котара које је Туђманова власт успоставила 1995. и убрзо потом укинула. Док је питање инвестиција из Србије у Хрватској, али и у Словенији, у овим земљама још увек политичка недоумица која распаљује страсти пред изборе, Хрватска је средионом ове деценије чак 40% свог улагања у инистранству усмерила ка Србији. Дакле, равноправност не постоји. Србији је у интересу да са другим државама послује равноправно. Такође, важно је да у великој националистичкој плими која је посебно запљуснула новонастале нације, не нестане и српско историјско и културно наслеђе у крајевима где је током протеклих деценија српског становништва све мање (Црна Гора, Македонија, Хрватска…). Наш је интерес да у ЕУ уђемо као независна, јединствена, никако федерализована, држава. Било би добро да касније у оквирима ЕУ, по угледу на земље Бенелукса (које ће за коју годину обновити свој стари уговор) створимо некакву асоцијацију са суседним државама. Наш интерес притом треба да буде у пуној мери заштићен. Циљ Србије не треба да буде стварање нове Југославије, већ ширење економије и зашита нашег политичког и културног идентитета. Логично је зато повезивање са земљама са којима имамо спољнотрговински суфицит и у којима српски народ представља значајан део становништва (Црна Гора, Босна и Херцеговина… донекле и Македонија) као и са државама са којима нас не повезује заједничко државно искуство, али припадамо истом цивилизацијском кругу (Румунија, Бугарска и Грчка). Предвиђена заједница би овог пута имала пре свега политички, културни и, колико то у ЕУ буде могуће, економски садржај. Такво повезивање треба заснивати на традицијама старих Балканских савеза (из XIX и XX века).

Posted by Чедомир Антић
Categories: Текстови и анализе