115

уторак, 26 априла, 2016 у 10:25AM

Јуче су 0држани десети парламентарни избори (неко је пребројао да се на биралишта, различитим поводима, излазило чак 19 пута) од, не тако давне, 1990. године и оснивања „Друге републике“ у Србији. Током непуних двадесет и шест година четрнаест влада и дванаест разних премијера сменили су се на челу извршне власти у српској држави. Свашта се за то време догодило и променило. Чешће вољом судбине, него политичара који су своје велике способности углавном упарили са ниским моралом и формалним патриотизмом. Живели смо за то време у четири међународно признате државе,  различитих имена. Били смо увучени у ратове које нисмо могли избећи, али су морали бити другачије вођени. Наметнуте су нам санкције чији је циљ био да дугорочно сатру српски народ. Прошли смо транзицију уз много мука, не тако неуспешно како се могло очекивати али са недопустивим бројем више пута поновљених грешака, уз неискоришћена страна искуства. На путу ка народној слободи и демократији спречавала нас је мржња младих национализама неких наших суседа, бирократска приврженост комунизму или Европској унији наших елита, ксенофобија и тупи шовинизам дела народа… Ни после великих одрицања, жртвовања права наше браће на Косову и Метохији, Хрватској и Црној Гори, понижавајуће сарадње са срамотним Хашким трибуналом, прихватања готово свих политичких и свих економских услова, Србија је данас на слепом колосеку европских интеграција, у привредној стагнацији, демографској катастрофи, културном паду и, наравно у политичком лимбу.

Све парламентарне странке које су два пута ушле у Народну скупштину до сада су се смениле на власти. Данас, са изузетком две странке које се боре за цензус, све оне имају исти програм и певају исту песму. И те две странке више су у инату судбини и спремније су да воде руску крајину у неком дистопијском светском рату, него да се суоче са стварним тешкоћама које Србија има и због којих њена влада мора да води политику мудру, доследну, реалну, прикривену и, увек и само, националистичку.

Ови избори, на којима се власт упиње да добије нови легитимитет и проширење моћи која само формално није апсолутна, дочекани су са најмање неизвесности и ентузијазма. Странцима је јасно да српска елита није спремна да стане иза сопствене конзистенте политике и да у Србији нема политичара кога није могуће на неки начин поткупити. Напредњачка мимикрија уствари је означила крај „Друге републике“. Све даље владе, чак и када Вучић и његова странка изгубе изборе, радиће и говорити исто. Удвараће се просечном грађанину, човеку са или без основне школе са 0,7 детета по породици, у средњим четрдесетим, снажно зависног од државе, уплашеног од ЕУ, терориста, рата, капитализма, сутрашњице, навученог на кич-порногорафску медијску и културну димензију, коју је надахнуо Милошевић, а подстицали је његови наследници…      

Наш народ је, током протеклих 211 година – од када је на чело Управног савета (Правитељствујушчег совјета) обновљене Србије стао Матеја Ненадовић – водило готово стотину председника 114 влада. Неки од њих су били јунаци и визионари: такви су били Илија Гарашанин, Јован Ристић, Никола Пашић, Љубомир Стојановић, Милован Миловановић, Стојан Новаковић, Милан Стојадиновић, Зоран Ђинђић… Било је бирократа какав је био Никола Христић, такви су били Благоје Нешковић и Драгутин Зеленовић и још многи стручни и добри председници влада током социјализма, чије способности нису дошле до изражаја зато што нису имали овлашћења.    Било да је тежила самосталности, ослобођењу и уједињењу српског народа, општинској самоуправи и правима сељаштва,  Југославији, социјализму, самоуправљању, одбрани српског народа изван граница Републике Србије, реформама и европеизацији… Србија је увек имала неки циљ. Чак и за време прогонстава владе у светским ратовима, окупације, комунистичке диктатуре…

Који је данас наш циљ?  У време Милошевића слушали смо оправдања и исприке. Он и његова идеолошка комесарка у улози супруге, чинили су се као неки модерни Ноје. Од Србије су начинили Арку, брод који треба да преживи потоп у коме су нестали обожавани комунизам и самоуправљање. Чекали су да гране сунце, долети голубица и стигне нека велика војска из Совјетске Русије, Маове Кине или са Марса – свеједно. После пропасти Милошевћевог режима успостављен је ДОС. Током дванаест година владавине његових деривата једна страна се бавила само интересима Брисела, а друга је грчевито настојала да и сама преживи сопствени потоп перверзно поверовавши да је затечено стање из 2000. некакв максимум. Тако смо успели да изгубимо и цело Косово и заједничку државу са Црном Гором. Кад је реч о европском путу – најзагриженији европејци у нашој политици мислили су да је реч искључиво о питању односа према властима европских држава и посебно бриселској бирократији. Европске идеале нису умели да изграде и одбране ни у себи, а камо ли у Србији. После преласка СПС-а и СНС-а међу „евромане“ Србија је изгубила политичку равнотежу. Иста је и раније била сумњива, пошто су радикали годинама радили на томе два све пропадне како би читаво друштво почело да живи у једноставној визији и природном стању њихових просечних бирача са друштвене маргине. Сада је већина тих бирача стала уз СНС, где тренутно и србију и издају – наизменично.

Ови избори би зато могли бити потврда не само једне владе већ и једног стања. Оно је толико лоше да га једни избори не могу променит

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар