21

уторак, 9 августа, 2016 у 11:55AM

Прошла је двадесет и једна година од пропасти Републике Српске Крајине и прогона њеног народа.  Био је то највећи и најтрајнији организовани прогон једног народа у југословенским грађанским ратовима. Злочиначки подухват којим се данас поноси свако хрватско дете, спроведен је је уз помоћ Војске Сједињених Држава, муслиманских и хрватских војски  из Босне и Херцеговине. Српска војска Крајине била је бомбардована и бликирана од стране најмоћнијег ваздухопловства у историји људског рода.  Вашингтон је претходно поделио српски народ и поткупио Режим Слободана Милошевића. Однос снага на фронту био је 6:1 за најмодерније опремљену Хрватску војску, на са три стране опкољеном Книну однос је био 16:1… За свега неколико дана убијено је 1.850 Срба, прогнано 250.000.  До данас нико није осуђен за злочине у „Олуји“.

Однос српске државе према овој највећој модерној несрећи нашег народа најбоље показује један одгађај који се понавља сваке године. Реч је о парастосу који сваке године 4. августа држе у београдској цркви Св. Марка.  Сећам се давне 1995. године…  Брзина хрватске офанзиве и безочна помоћ коју су јој САД и ЕУ пружили у нападу на територију под заштитом УН, приликом које је погинуло неколико плавих шлемова, констернирали су народ. Бедни режим у Београду скривао је вести од народа… Свега неколико хиљада грђана окупило се у центру Београда. Полиција их је сачекала пред установама, није било ни најмањег знака да ће се ти социјалистички батинаши побунити против власти која је очигледно издала Крајишнике и прекршила своје међународне обавезе. Када су се демонстранти  окупили пред представништвом Републике Хрватске, специјална полиција их је претукла.  Осим црквених великодостојника, који су се држали молебана и парастоса, нико од познатих јавних личности није се појавио пред народом. У општој забуни неки пијани режисер говорио је преко мегафона о библијским вредностима али је помешао Кајина и Давида и Авеља и Голијата. Када се пред црвом св. Марка појавио принц Томислав    средњи син краља Александра Првог Ујединитеља и чукунунук вожда Карађорђа Петровића – хиљаду окупљених који су листом подржавали Милошевића  и Броза спонтано су почели да кличу монархији и српском краљу. Када је коначно све завршено, на Тргу Републике окупило се једне вечери нешто мало више људи. Позвала их је СПЦ. Био је јасно да је Крајина заувек изгубљена и да су Срби из Хрватске постали једини балкански Курди. Међу говорницима био је и митрополит Амфилохије. Његове речи биле су  утешне и охрабрујуће,  али небо над њим, над Народним музејем испред кога је стајала бина, запарале су изненадне муње и потресли громови… Није то била нада, већ симбол божанског гнева библијских размера.

Следећих година парастосу је присуствовало између 200 и 300 углавном старијих људи. Када сам после 1997. постао познат јавности као један од вођа великог студентског протеста ,  окупљени су ме често са чуђењем гледали, пошто сам био опозиционар, а десило се пар пута да ме и непознати људи питају да ли сам пореклом из Крајине. Мало више света се окупило 1999. када су судбину Крајишника поделили Косовци и Метохијци. Тада је парастос држао патријарх Павле. Касније су такве прилике биле чешће. До промене је дошло тек 2005. године.  Коштуничина влада успела је да у то време успостави вероватно најбоље односе Србије и Хрватске од 12. века до данас.   Коштуница и Тадић дошли су на десету годишњицу пропасти Крајине.  Број окупљених се, међутим, једва удвостручио. Следеће године неко од двојице првих људи Србије није могао да дође, па се и други извинио… Када је 2008. Србија рекла да „ЕУ нема алтернативу“,  владајући ДС је почео да у цркву шаље људе из трећег ешалона… Посебно пошто су све дивљији Шешељеви радикали искористили прилику па на мест одсутних председника и министара почели да шаљу своје општинске службенике, у слободно времен министре у влади Републике Српске Крајине у изгнанству. И док је тадашњи директор гробља у Новом Саду и избегли премијер стајао на месту шефа државе, мени се први пут догодило да ме на улазу нека суманута жена (која меша Св. Саву и др Шешеља)  изгрди као да сам усташки генерал Рафаел Бобан лично. Рекао сам јој да црква Св. Марка није радикалски нужник… Срећом па је после тријумфа дезинфикованих и напредних радикала 2012. прошла и та пустоловина са земунским пијачарима и лединским патриотама… Нестало је полако и пар сподоба које пред црквом у августу носе шубаре са кокардама и позирају пред присутном камером ХРТ-а.   Али тада су поново нестали и представници државе. Вратиће се 2015., тада се ту, можда по други или трећи пут нацртао и Вучић.

По први пут држава је преузела организацију. Додик и Вучић нашли су се на мосту на Рачи. Окупило се тамо више хиљада грађана. Слично је било и ове године у прогнаничким Бусијама надомак Земуна.  Ипак, да све не буде много боље него раније побринули су се напредњачки стручњаци за макетинг. Сада је испало да је суштина одговорити Хрватима.  И управо у часу када елита те подељене нације лудује у српском Книну, ми траба да овде јавно тугујемо. Наша туга је почела 4. августа, када је започео напад, а не 5. када су хрватске трупе ушле у Книн… Али ништа зато… Вучићева влада ионако говори о сталном напретку: боље нам је, никада нисмо имали више новца… кажу вероватно мислећи на себе… И зато смо ове године имали два парастоса у цркви Св. Марка – 4. и 5. августа. Наздравље. 

   —

Објављено у подгоричком Дану, 8.8.2016.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар