2225. година

недеља, 7 марта, 2010 у 12:00AM

Новине су својевремено пренеле процене извесних демографа према којима ће почетком 23. века, тачније 2225. године, умрети последњи Србин. Новине су својевремено пренеле процене извесних демографа према којима ће почетком 23. века, тачније 2225. године, умрети последњи Србин. Новине су својевремено пренеле процене извесних демографа према којима ће почетком 23. века, тачније 2225. године, умрети последњи Србин. Коментари оваквог несвакидашњег предвиђања су различити. У Србији, разумљиво, преовладавају патетични и тужни. Ништа није вечно и таква је судбина. Нисмо ми Срби другачији ни бољи од других народа па да будемо вечити. У крајњој линији, 14. или чак 17. векова непрекидног историјског постојања није мало. Толико о онима који тугују над претпостављеном будучношћу о којој знају онолико колико је Доситеј Обрадовић могао знати о нашем времену. Они који се оваквој вести могу радовати требало би да се присете да смо сви смртни, и да је Шекспир одавно приметио како „сви ми дугујемо Богу само своју смрт.“ Недавно су у јавност процуреле спекулације о прелиминарном попису у Црној Гори. Према вестима које можда нису ништа поузданије од ових демогарфских процена, број национално неопредељених се значајно смањио. Порастао је, зачудо и број припадника српског народа. Кажу, а ову процену потврђују и други истраживачи, да данас у Црној Гори српски народ чини више од трећине укупног становништва, тачније више од 34%. Према попису из 2003. године удео српског народа у укупном становништву Црне Горе износио је нешто мање од 32%. Током протеклих двадесет година број припадника српског народа опао је за око 250,000. У Хрватској, Словенији и Македонији драстично је смањен удео српског народа у укупном становништву. Да процес буде чуднија само у Хрватској се ратовало током овог раздобља. У Босни се број припадника српског народа повећао, што је могуће објаснити нестанком Југословена, неопредељених и прогоном нашег народа из Хрватске. У Србији број припадника нашег народа је без обзира на стотине хиљада прогнаника смањен у односу на 1991. годину. Постоји само једна земља у којој током две деценије великих недаћа српски народ постаје све бројнији. Реч је о Црној Гори. Као што је познато у Црној Гори српски народ не ужива она права која конститутивним народима или националним мањинама обезбеђују стандарди Европске уније. Припадници српског народа једва да су заступљени у власти, државној управи или локалној самоуправи, а о сразмерној заступљености и да не говоримо. Ни матична држава, Србија, није се показала баш наклоњена и саосећајна према српском народу у Црној Гори. Док смо живели у заједничким државама српски народ у Црној Гори служио је политичкој елити у Београду као чувар лоших заједничких држава и монета за поткусуривање. После успоставе независности Србије тај однос није много промењен само је интересовање постало мање. Кад томе додамо да су политичке странке које окупљају српски народ у Црној Гори дубоко подељене, и да такав случај није нити са једним народом који живи у овој републици, постаје нејасан разлог због кога је српски народ у Црној Гори током протеклих година у стању некаквог узлета. Када је 2003. коначно објављен велики пораст броја припадника српског народа у Црној Гори један црногорско-дукљански интелектуалац је изнео тезу како је овај феномен последица „великосрпске агресије“ на Црну Гору, која није успела пошто Срби нису апсолутна већина становништва ове републике. Добар изговор злата вреди, мада треба рећи да у време када је велики део садашњег црногорско руководства био наклоњен српству удео Срба у становништву Црне Горе једва да је прешао 9%. Тешко је, дакле понудити јасан и разложан одговор. Можда је разлог у самој суштини једне нације, у темељима њене историјске судбине. Зар нису још православне владике у Црној Гори веровале да је ова земља последњи бастион српске слободе? Зар није одувек српство у Црној Гори било дефинисано једним тешким избором, избором стране слабијих, субине поражених, свих оних који су спремни на страшном месту постојати и који се не желе „у ланце свезати“. Управо ових година захваљујући националистичким црногорским властима, због небрижних и себичних власти у Србији, Српство је у Црној Гори избор поносних, понижених, увређених, … као и сиромашних, обесправљених, слабијих… Зашто би, рецимо, млад човек, покушавао да се поистовети са неким старим кубанским револуционаром кад може да буде Србин у Црној Гори? И баш као што је средином 15. и крајем 17. века опустела покорена Србија, зарасла у шуме и нестала са историјске позорнице, остала да живи у песми и легенди народа Црне Горе и Старе Херцеговине, тако ће можда и једнога дана, у далекој будућности, српски народ опстати захваљујући властима које су га обесправљивале и оним другим које су га занемаривле. На српски народ у Црној Гори нису мислили, чини се, ни они који су израчунали када ће умрети последњи Србин.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

1 Коментар на "2225. година" Оставите коментар
Drivan
30. новембра 1999. at 01:00

Objasnjeno,nadahnuto literarno ali ipak optimisticno.

Оставите коментар