Чедомир Антић: Равноправност Срба

понедељак, 12 октобра, 2020 у 11:58AM

Прошла су времена када су се државе широм света бориле за што више земље и народа. Земља је изгубила ранији геополитички, па и привреди значај. Народи су се просветили, па их је чак технолошки напредак привремено у просеку одвео у „образовну хипертрофију“. Савремене нације се, укратко, више не боре да „задобију“, већ да „сачувају“.

Српском народу у Црној Гори су током протеклих седамдесет и пет година оспоравана основна права. Континуитет у политици према нама никада није заиста прекинут. После толико дугог времена, немогуће је наставити старе политике и занемаривати последице свега што се догодило.

Истина је, пре стотину година више од 9/10 народа данашње Црне Горе имало је недвосмислен српски идентитет. Подела која је настала после 1918. била је политичка, а не национална, настајући идентитет мало више него регионални. До данас се, међутим, догодило да – иако је апсолутна већина грађана Црне Горе сачувала културни и језички српски идентитет –  свега трећина грађана Црне Горе још увек припада српском народу. Током претходних тридесет година странке које су у свом називу носиле придев „српска“ добијале су у збиру највише 22% гласова. И у време када су најстрашније гоњени, када су им права кршена, а вође убијане, Срби у Црној Гори из поноса, прокоса, те свести да су им стварањем нове нације поделили породице, листом нису признавали ни да су угрожени ни да су обесправљени.

Српском народу у Црној Гори и његовој цркви треба одати признање. Успели су да се одрже у најтежим условима. Без подршке великих сила (коју су остали непрекидно имали), углавном без потпоре Србије, без заједничких националних институција. Противно свима. На другој страни, Аустријанци су сасвим лако постали нова нација у односу на Немаце. Можда је тајна нашег опстанка та тужна чињеница да су творци црногорске нације прихватили страшни, мрзитељски, идентитетски обогаљени франковачки модел насилне брзине и негативне идентификације према Србима и Србији. Понос и пркос учинили су да опстанемо, ниска мржња непријатеља слободе и демократије помогла је да се не асимилујемо. Да је Ђукановић градио нови идентитет макар делимично на историјским чињеницама, Срба у Црној Гори би, са досадашњом политиком Србије, после свега неколико деценија било мање него Немаца у Аустрији. Он то није хтео зато што није демократа, зато што му није драга истина, зато што је хтео да буде „отац“ једне нове нације која ће му из захвалности, а на темељу мржње и страха од ближњих, заувек бити одана и омогућити му да остане на власти без обзира на све.

 Ова политика није успела. Ипак, данас треба да знамо да је наша обесправљеност у већој мери последица недостатка нашег фокуса, него моћи непријатеља и снаге његових страних заштитника. Српске странке су, борећи се за демократију (1990-1997), потом за заједничку државу (1998-2006) – која нити је била права држава нити је била макар и мало српска – и коначно опет за демократију и реформе (од 2008 до 2020), уложиле себе у опште интересе. До сада ништа нису добиле заузврат.  

Ако желимо да коначно успоставимо равноправност, да очувамо мултиетничност Црне Горе и идентитет српског народа, сада морамо да као приоритет ставимо наше националне интересе. Жртвовали смо се за „Југославију“ и демократију, те на основу свих искустава мислим да би крајња грешка била да се сада жртвујемо за Европску унију и реформе. Ваљда је то задатак свих грађана Црне Горе, а не само Срба. Када будемо имали пуна права, онда можемо и о томе да разговарамо.

Исто је и са илузијама заједничке нације која није српска. У једном разумном човеку не могу постојати двојица. Избор је слободан: можете бити било ко или Србин – или јеси или ниси лав. Прихватамо различитости. Мислим да би у демократској Црној Гори увек пре могли да се споразумемо са оним Црногорцима који су раскинули са прошлошћу предака, који имају Мила, Броза, краља Николу (после 1918) и оне Војислављевиће о којима нема извора, људима који се не стиде да пишу са 32 латинична слова и своју земљу зову Црна Планина (на италијанском), него са онима који верују у концепт што га је још пре педесет година напустио и сâм његов творац Милован Ђилас.

Да је Срба заиста било 32% – да није макар једна трећина од нас лакше била спремна да призна да има трипер него да јасно и гласно каже који су то „коријени“ који су у темељима њиховог црногорства – сама помисао режима да нас прогони и поножава била би свим средствима, сигурно спречена. Срећом, до тога није дошло, али то не значи да треба да понављамо грешке из прошлости.   

Posted by
Categories: Ставови, Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар