понедељак, 18 октобра, 2021 у 9:02AM

Na žalost po 1,5% stanovnika Severne Srbije tu se nikada nije nalazila država koja je uživala neki stepen samostalnosti. Do Drugog svetskog rata, Vojvođanin je mogao biti samo Srbin. Posleratni inženjering totalitarne komunističke države nije uspeo da to mnogo promeni. I dok su u drugim istočnoevropskim državama ukidali državolike autonomije (recimo u Rumuniji, dok je u Bugarskoj stvaranje autonomija zabranjeno) kod nas se održala AP Vojvodina. Čak ni prononisarni vojvođanski šovinista, kakav je Nenad Čanak, nije želeo da prihvati bilo kakav kontinuitet sa starim tradicijama borbe sprskog naroda za stvaranje svoje države i njeno ujedinjenje sa Srbijom. O tradicijama izumrlih Gepida, „koji imađahu tamo domovinu pre nego što divlji Sloveni i sa njima ljudskog mrsa gladni Sorabi ne dodjoše“, i da ne govorimo. Onih koji tako nešto izmišljaju nema ni u ustanovama za metalno obolele – za sada.  Za Čanka, kao i sve druge pristalice vojvođanske nacije, autonomija ima korene u komunistiškoj državi i njenoj ustavnosti, kojima oni tepaju kao nekakvom „antifašizmu“, „modernizaciji“, „decentralizaciji“ i slično. „Vošu“ kao državnu ideju nose gradski dendiji i kačiperke, mnoštvo joj je pre svega par hiljada dinaraca doseljenih pre jednu ili dve generacije, a ideolozi bi joj po godinama još mogli biti živi i većina bi mogla da odgovara za ratne zločine koji ne zastarevaju (mada su im žrtve različite).

Ideja da bi većinski srpska Vojvodina mogla biti odvojena od Srbije deo je komunističkog koncepta o kažnjavanju srpskog velikodržavlja. Pa čak i komunisti, makar oni srpski, izgubili su 1944. hrabrost pa su odustali od stvaranja Narodne Republike Vojvodine kao federalne jedinice jugoslovenske države. Zato su Ranković i njegovi drugovi – baš kao i Jaša Tomić – ujedinitelj Banata, Bačke i Baranje sa Kraljevinom Srbijom  – u to vreme progona srpske nacije (čiji je narod činio većinu Narodno-oslobodilačke vojske), govorili „o jedinstvu krvi“ naroda sa dve strane reka Save i Dunava. Tradicije malenog autonomističkog pokreta koji se u nekakvim naznaka prvi put pojavio tridesetih godina, vođen nezadovoljnim otpadnicima od Samostalne demokratske sranke i od destruktivnih  veleposednika, beznačajne su, reč je o nekoliko procenata glasova. Mada taj kontinuitet „popularnosti“, nije se promenio ni danas.

Igor Vuković je u svojoj knjizi Autonomaši i Beograd: partokratija i izbori  dokazao da su svi relevantni programi autonomije Vojvodine nastali u Beogradu. Program otcepljenja, koji ponavljaju mantre Čanka, Pajtića, Kostreša, Miroslava Ilića Mlađeg i Aleksandra Odžića, sačinili su u Salcburgu 1958. nacistički saradnici Kornel Filipović, Adalbert-Karl Gaus i Eugen Jocić, samo su tada o građanskoj Vojvodini i ujedinjenoj Evropi govorili uz platu koju su davali BND i CIA, umesto kao petnaestak godina ranije Gestapo i Abver. Iako smo tokom proteklih trideset godina proživeli svašta, podrška autonomašima nikada nije prešla 10% birača u Vojvodini, a najčešće se kretala između 3 i 5%. Sve to uprkos milionima maraka, dolara i evra podrške iz Birisela, Berlina, Vašingtona… Pa i Beograda.

Autonomije iz 1974, 1991. i 2008. zamišljene su u Beogradu. Zbog prve su profesori Pravnog fakulteta izbacivani sa posla, a najveći među njima Miloš Đurić je poslat u zatvor. Milošević i ustavna koalicija predvođena Koštunicom, Tadićem i Nikolićem, ostavili su AP Vojvodini ogromnu autonomiju koju užvaju samo autonomaši i politička oligarhija. Reč je o 60% budžeta Bosne i Hercegovine (koje pak imaju vojsku i ubiru posredne poreze). Skupština AP Vojvodine radi po dvadeset dana godišnje, novac za investicije služi za neprekidnu izbornu kampanju oligarhije i podmićivanje birača. Bivši premijer APV, Bojan Pajtić, prvi je političar posle Broza kome su se za podignuti mostić zahvaljivali mermernim pločama sa njegovim u zlatu uklesanim imenom.

I sada je tako. Sa Vučićem su stvari postale dublje i perfidnije. Nema oficijelne srbofobije, ali veliki politkant je autonomnoj pokrajini dao čak i drugu izmišljenu zastavu, umesto da ukine onu prvu koju je keirao neki dokoni vojvođanerski basista.

Teško je ugasiti srpstvo u Vojvodini. Ako je Crna Gora u osvit Novog veka bila Ararat srpske slobode, oblasti buduće Vojvodine bile su Asturija naše rekonkiste. Teško je bilo Habzburzima, nacistima i strelastim krstovima, a kamo li našim savremenim natovskim i nvo kolaboratorima da to promene. U Vojvodini su od kraja srednjeg veka u nekoj meri i na izvesnom prostoru uvek postojale srpska vlast, škola i crkva. Mada, decenije politikanstva iz Beograda učinile su svoje pa podela postoji, mada nevelika, plitka i samo kod moćnih i bogatih. Zato Gruhonjić i Kišjuhas, za koje je čudo da su fakultete završili, danas predaju na Univerzitetu u Novom Sadu, a Milivoj Bešlin gradi karijeru u Beogradu kao istoričar na Institutu za Filozofiju, sve štedeći  Vučića a grdeći Srbiju.

Kada je 2013. DS-ova vlada AP Vojvodine pokušala da nametne Srbiji Briselski sporazum, dok se Vučić kao premišljao i lomio, naš ugledni marketinški stručnjak Miljan Premović sproveo je istraživanje javnosti Srbije. Rezultati su bili porazni. Čak 56% ispitanih smatralo je da je tadašnji status – dakle rešenje statuta pokrajine kojim niko nije bio zadovoljan, oko koga su se sporili DS i DSS a o njemu odlučivao Ustavni sud – DOBAR!? Njih 13,72%  (ljutite smenjene demokrate) zalagali su se za prošorenje nadležnosti. Da ovlašćenja budu smanjena htelo je 2,37%, a ukidanje Brozove pokrajine svega 7,86%. Da postane nezavisna htelo je 3,74% ispitanih. Stav nije imalo 13,47%. Zanimljivo je da je za smanjenje nadležnosti i ukidanje bio veći procenat građana u APV nego u celoj Srbiji ! Takođe, za nezavisnost je bilo svega 0,5% više građana Severne Srbije nego u drugim krajevima republike. Povećanje nadležnosti želelo je jedva za četvrtinu građana više stanovnika Vojvodine  nego što je to za APV želelo građana ostatka Srbije.

Ovo nije plod ni narodne demobilizacije, niti uticaja iz inostranstva. Ovaj stav građana, star osam godina, koji se do danas malo promenio, potiče od elita u Beogradu  koje su korumpirane, kratkovide, posvađane i zaokupljene sosptvenom sebičnošću. Ranije su separatisti bili bezuspešni, ali oni i dalje uporno pokušavaju osećajući dekadenciju, trulež i slabost u srcu Srbije. Bliži se popis, ovaj put je ponovo na redu vojvođanska nacija.        

Posted by Чедомир Антић
Categories: Ставови, Текстови и анализе