Антић за „Православље“: Видовдан је симбол васкрса српског народа

среда, јун 28th, 2017 у 3:58PM

Видовдански интервју председника Напредног клуба, др Чедомира Антића за часопис “Православље”:

1. Данас је 628 Видовдан. Мерено мером видовданског Јеванђеља и видовданске етике, да ли је Косово и Метохија и данас питање нашег идентитета, судбине и надахнућа о коме као таквом, нема преговора?

* Косовска битка и њен завет темељ су српског националног идентитета. Они су неодвојиво повезани са облашћу Косова и Метохије, али су далеко шири од сваке области и територије. Косовска битка била је једна од великих битака европског средњег века. Њене последице, а посебно жива народна традиција обележили су и усмерили историју целокупног Српства. Било би погрешно, у условима када наше светиње стоје изван наших граница у Македонији, Црној Гори, Далмацији и Славонији давати посебан значај целокупној покрајини Косoву и Метохији. На териротији АП КиМ су наше највеће светиње, међу њима наше царске лавре, место где је српска војска дочекала османску ордију, међутим питање тих светиња и места косовског боја далеко је изнад питања савременог политичког статуса области коју историјским усудом Срби напуштају још од почетка 18. века.

2. На који начин Косовски завет инспирише нове генерације младих Срба, који су искрено и аутентично национални? Они у сваком драматичном изазову, радости, усхићењу, данас певају песме о Косову. Има ли будућности без Косова и Метохије?

* Косовски завет је настао у ропству. Наравно да има будућности и пред највећим несрећама и губицима. Мислим да велики део наше омладине баштини инстант традиције које су формулисали медији и популарна култура. У њима кључа младалачка жеља за правдом и одбацивање многих лоших тековина протеклих деценија. Нажалост, наше народне установе и држава мало раде на модернизацији перцепције и тумачења Косовског завета. Погледајте само како је косовска традиција добила нове димензије и зановљена тумачења крајем 19. века. Тријумф српске науке, културе, демократије и коначно војске и државе немогуће је замислити без тековина прославе 500-годишњице Косовске битке обележене 1889. године. Упоредимо то са 600-годишњицом (1989) и добићемо део објашњења (велики део је везан за другачије међународне околности) за наше недаће током протекле три деценије.

3. Етос мартирства је омогућио победу хришћанства а „украшавање мученичким венцем“ изградио је нови образац култа и културе српског идентитета, који је био одбрамбени духовни систем отпора турској најезди. Јесмо ли и данас, када наш народ тешко пострадава на Косову од стране албанских терориста уз прећутну сагласност великих сила освестили ту спремност да решење за неповољне историјске токове тражимо у дубинама мистичког плана историје?

*Треба да раздвојимо веру од политике. Политика која није заснована на вери нема вредност ни будућност. Политика која је догматска и која одговоре тражи искључиво у верским аксиомима није више ни политика ни успешна. Српски народ није нестао после Косовске битке. Наши владари су се храбро борили али и прихватали болне уступке и горке компромисе само да би сачували народ, веру и државу. Поред неповољних међународних околности, остаје чињеница да су многи Срби нашли рачун да сарађују са албанским сепаратистима, многи велики националисти су са њима саучествовали у шверцу или разним другим видовима поткрадања српског буџета…

Да је српски народ искрено и већински прихватио Косово као заветну земљу ствари би вероватно ишле другачије. Ми данас треба да, поштујући Косовски завет и наше светиње сагледамо истинске интересе Србије и, што је још важније, спремност нашег народа да се за њих заиста заложи. Тренутно живимо у свету семантике – већини Срба није важно каква је стварност већ им је напротив битно како је она формулисана у уставу, законима и међунaродним уговорима.

4. Српско средњовековно друштво и Богу уподобљени подвижник Лазар свој тријумф пронашли су у остваривању есхатолошког плана историје, који је остао идеал српског друштва уопште. У књизи „Српска естетика аскетизма“ ђакон др Милорад Лазић пише да „Есхатологија отвара простор за другачији квалитет бивствовања, то јест за обожење, при чему светост постаје онтолошки квалитет конкретне личности, а преображење представља завршни чин обожења“. Како су ову тешку мистичку перспективу „красоте славе“ Срби носили током векова са радошћу?

Срба има различитих. Многи су је заиста носили.

5. Светост Кнеза Лазара никада на општем фону нашег народног и црквеног памћења није оспорена кроз векове. Предање о Косову, кнезу Лазару и Царству небеском поставио је наш верски идентитет изнад националног идентитета. „Умрећемо да увек живи будемо“, била је идеја и Карађорђеве генерације устаника, хероја Живојина Мишића, мајора Гавриловића, краља Петра и осталим потоњим јунацима. Да ли је Видовдан Голгота и Васкрс Србије до данашњег дана?

Видовдан је симбол жртве и васкрса српског народа. Наравно, чак и споменуте вође и јунаци имали су различите судбине. Карађорђе је напустио своју земљу пред непријатељем. После се вратио да би пао као жртва династичког убиства које је имало оправдање у некаквом „државномразлогу“. Србија је 1915. године изабрала голготу повлачења (бега) уместо видованске гологоте поновљене Косовске битке – коју је предлагао војвода Живојин Мишић. Мајор Гавриловић није погинуо са својим војницима,баш као ни оба Петра из династије Карађорђевић који су чак три пута бежали из своје земље.

6. Да ли у нашем етосу и данас превладава косовски и лазаревски архетип о „царству земаљском које је замалена, а небеско увек и до века“ – да ли је Косовски завет најјачи израз свеукупног смисла наше историје?  

* Наша савремена историја (1944, 1991, 1995, 1999 и 2008) показује да није тако.

Posted by
Categories: Актуелно, Преносимо

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар