Алекса Негић: Да је Лазански ту…

петак, 18 марта, 2022 у 2:51PM

Морао сам да ословим овакав текст јер сигурно нисам једини који је, поготову с обзиром на ове догађаје, коментарисао каква је штета што нас је овај човек напустио прошле године. Његови текстови су били упућујући и веома садржајни, а његова гостовања на телевизијама су и сада, и после доста година, актуелнија за гледање него оно што може да се нађе у тренутној медијској понуди у Србији данас.

Српски велики медији катастрофално преносе извештаје и вести везане и узроковане овим ратом. У Србији, али мора да се каже и у осталим државама, праћење ове кризе, у нама скоро суседној земљи, је изузетно тешко.

Информативни квалитет извештавања најчитанијих новина као што су Блиц и Данас су равни нули (наравно, неке новине нећу ни помињати), а начин на који се извештава, поготову са стране Блица је и скарадан. На страну скарадности и квалитета извештавања, стављање на страну је скоро потпуно. На поменутим медијима, изјаве једног европарламентарца, непознатог свима ван његове земље, или неког од заменика министра америчке владе који би волео да остане анониман, увек имају предност над неком изјавом руског министра одбране или спољних послова, а плач једне мајке која се налази у Лавову увек има предност над истом у Ростову. Медији попут Нове С и Н1 нису ништа бољи и савршено копирају већ по томе добро познате стране медије. По медијској слици, изгледа као да смо у НАТО-у. Сем Политике су, делимично, можда Вечерње новости благи изузетак по питању ове теме, али ништа претерано боље.

РТС знатно одступа иако је, чини се, његов највећи домет извештавање са украјинско-пољске границе. Али ако и постоји жеља, као што постоји међу уредницима емисије Око магазин да се ситуација прикаже што је боље и шире могуће, то је јако тешко оствариво. Ми просто више у јавном етру немамо стручњаке за овакве ствари као што је био Лазански. И сад се тек види колико је његова смрт велики губитак. Много већи него икаква позиција коју је икада имао, док би данас његов значај сигурно порастао. Свако ко је њега пажљиво слушао могао је још пре 7 година да зна шта ће се у једном тренутку у Украјини догодити. А ни сада није уопште на одмет послушати видео снимке његових разних гостовања, јер су и даље актуелни и доста информативни.

Разни историчари долазе, али они говоре оно што су знали цео живот. Председници разних форума долазе и причају највише прежвакане ствари, практично прелазећи усмено наслове новина. Овде је у питању једно велико несналажење и лењост. Потпуна недоступност изворима, недостатак жеље и идеје како до њих доћи, и, за мене врло лоша навика неприпремања пред емисију са таквом захтевном темом. Ипак, морам да кажем да су млађи гости емисија као што је Око магазин знатно упућенији у то што се догађа него старије колеге.

Имајући у виду да би се, на основу чињеница на терену, на основу прогнозе дуготрајности рата и снага зараћених земаља које ће из овог рата произићи, државна политка Србије би већ сада требала да се прилагођава, а да има жеље за тиме, Лазанскијеве  анализе и извештавања би била од изузетног значаја за то. Изгубили смо човека који би из амбасаде у Русији, са контактом са свим високим званичницима Русије, које је и те како имао, могао да пренесе ситуацију и да нам да увид какав ретко ко сада има. А у међувремену, на пример, у замену смо добили једну сподобу у амбасади у Загребу чије име нећу да стављам у исти пасус како не бих вређао поменутог великог новинара.

У Србији, политичари се знатно другачије држе него што је то случај са остатком Европе, а то показује и јавност у Србији. Ипак, и код нас има појава као што су Добрица Веселиновић који на скуповима подршке НАТО испостави у Кијеву показују колико само коалиције као што је коалиција Морамо нема никакав додир са реалношћу. То нису били анти-ратни протести. Анти-ратни протести су требали да се дешавају, и то најкасније, пре почетка рата у Донбасу који је претходио недељама пре овог на целој територији Украјине. Таква коалиција је једна од оних коалиција за које и Јово Бакић каже, критикујући их и не дајући им пажње, да су само зелено замаскиране странке које се савршено уклапају у већ постојећи систем; и то је тачно. Зато је неопходно да на предстојећим изборима код нас подршка таквим коалицијама, у светлу данашњих, веома великих дешавања у нашем окружењу, буде што мања, а да она странкама са јединим нормалним ставом по овом питању буде што већа, такође разбијајући тотални монопол на одлучивање СНС-а који ће он покушати да задржи.

Са друге стране, мислим да је било добро направити онакав скуп подршке Русији у Београду какав је био на почетку сукоба, али мислим да је било непотребно настављати излазити на улицу. Рат сад само треба да се пусти да се одвија.

Извештавање са фронта су веома оскудна те се морају тражити интензивно. Једна од ствари која је промакла, чини ми се свима, јесте да је украјинско руководство сменило команду на истоку земље и повукла главнокомандујућег у Кијев, а на чело војске у Донбасу је поставила новог човека. То само доводи до закључка да ситуација на истоку није добра по Украјинце. На истоку земље се догађа то да руска војска полако опкољава, напредујући из правца Запорожја и Краматорска, целу источну армију украјинске војске која има тамо наводно 12 бригада, око четвртине војске, али бригада које су најопремљеније и најобученије у целој украјинској војсци. На локалном нивоу, јединице украјинске војске су већ опкољене и пред поразом у Мариупољу који ће се сада догодити сваког дана, и у полуокружењу код Северодоњецка где је ситуација исто веома тешка по Украјинце. Пад тих градова би био катастрофа за Кијев. Када се сви ти џепови отпора сломе и када се опколи и уништи главница украјинске војске на истоку, ослобођене руске јединице ће моћи са релативно слабим отпором да иду према централном делу земље и због тога је ситуација за Украјинце веома неповољна. Такође, иако би било најпаметније сада повлачити војску и њом оснаживати будућу одбрану Кијева и других места, чини се да Украјинци и даље довлаче нове снаге у Донбас и тиме настављају борбу тамо иако за то немају шансе, иако је Донбас и исток Украјине за њих изубљен. Једини видљиви разлог за то продужавање присутности украјинске војске у Донбасу јесте да би украјинска страна имала бољу позицију у предстојећим преговорима током марта, а крајњи да би се рат на истоку Украјине што више одужио, а тиме и у целој земљи. Али та суицидална војна стратегија није чудна уколико се има на уму да је на челу те земље аматер и тотално некомпетентна екипа и да су стварни наредбодавци у Вашингтону и шта они имају на уму.

Покушаји запада да сваким даном удахне додатни живот украјинском руководству су невероватни. Све се претворило у фарсу, и иако је лако замислити како једна особа, као што је полутан Зеленски, реагује на, на пример скорашње френетичне овације из америчког Конгреса на којем му је и самом написано шта да он сам говори, тешко је не замислити како се осећа просечан Украјинац када слуша човека од којег њихова судбина зависи, а који их назива Иранцима, Русима, који уопште не зна шта се дешава. Такви људи данас одлучују о њиховој судбини. Није тешко замислити како се лако манипулише човеком који је у ратним условима један дан тражио атомску бомбу за Украјину, други дан хитан пријем Украјине у ЕУ, трећи копира Черчилов говор, итд. итд. Тај човек је највећи промашај који су Украјинци могли да направе. Али није џабе ту.

На северу и североистоку земље се и не одвијају праве борбе. Руси још увек нису напали ни Кијев ни Харков из неколико разлога и ту одавно нема промена на фронту. Фокусирајући се на та два града, а највише на Кијев иако се праве борбе воде једино на истоку земље, ефективно се ситуација у Украјини приказује као да је као и та сада код Кијева, а то значи да је фронт статичан уз мање борбе у предграђима, и ту чињеницу искориштавају западни медији како би приказали да су Украјинци зауставили напредовање руске војске (иако је Путин потврдио да није ни издао наређење за напад на велике градове), и оправдали пред јавности даље слање обилне војне помоћи због тога што Украјинци изгледа имају шансе (а немају), а чак западној јавности сад преовладава утисак да је руска војска знатно неспособнија него што се то мислило, што наравно нема везе са стварношћу. То је свесно гурање Украјинаца у амбис. Тај наратив сада све више користе и медији у Србији, потпуно немајући икакво искуство са извештавањем из ратних ситуација и потпуно непознајући руску војску, само по инерцији пратећи медије са запада. А Лазански је, на пример, ту био неприкосновен.

Можда оно што је највише забрињавајуће јесте тактика на коју се чини да Украјинци иду, а то се види по константним молбама Зеленског и осталих украјинских званичника да се уведе зона забране лета над Украјином, а тиме и на укључивање НАТО-а у овај сукоб. А на ту политику добијају подршку од забрињавајуће великог броја америчких сенатора и конгресмена, и то је лако проверљиво. Тактика је вероватно та да се ситуација доведе до тачке максималног кључања и да се амерички ловци и остали системи пошаљу у Украјину и да Руси по цену непосредне и драстичне ескалације моментално прихвате прекид операција по цену ескалације даљег сукоба, а даљи сукоб би врло лако могао да значи и ескалацију рата у нуклеарни. Понављање разних сенатора и других високо рангираних људи у америчкој политици на америчким медијима о могућности руског хемијског напада су због тога и те како забрињавајући, јер иду томе у прилог јер би фабрикован руски хемијски напад хистерију дигао на такав ниво где би се гласови разума на западу могли заглушити до нивоа где би таква операција могла да добије неопходну подршку и где би онда опстанак света би драстично редукован не би ли коцка на коју би Американци и Украјинци ишли имала шансу за успех. А Блинкен и лудакиња Нуланд изгледа иду на то, они желе рат. Ово је врло опасан развој догађаја…

 Такође, све до једне акције западних политичара такође су усмерене једино ка продужетку рата и држање чврсте линије уместо на смањивању тензија. Недавна посета шефова влада Пољске, Словеније и Чешке Кијеву је била једна од таквих акција, они су ту били како би регулисали стање у украјинском руководству након што је Зеленски рекао да би за Украјину можда био прихватљив модел неутралности попут Шведске и Аустрије (што је могао да каже и пре месец дана) и вратиле Украјинце у линију. И тако притиснутом од запада, украјинско руководство се враћа у ред чим проникну назнаке да би могло да попусти и резултат тога је да су и сада, званично, ставови Украјине и даље максималистичи као што су били претходних 8 година, иако им је сад и сам опстанак државе у питању. А сав циљ продужавања агоније јесте да се Русима посао начини што тежим и да Руси буду приморани да на крају сравне градове, да сравне и Кијев како би га заузели. А таква разарања носе веома велике ризике и неслућене последице. И Руси морају да брзо пронађу решење, иначе ће до тога доћи.

У суштини, Руси прихватају веома јаке ударе на истоку земље, њихова војна операција им је начињена изузетно скупом, а ако се уђе у велике градове, то ће бити још скупље и још болније, иако је за сада стање такво да може да се са сигурношћу узму у обзир речи од стране високих руских званичника да операција и даље већински иде по плану. У таквим условима, нема сумње да се међу веома моћним људима у Кремљу није појавила идеја за надокнађивањем и наплаћивањем даљем руском експанзијом, територијама на југу и истоку земље које имају највише основа за то, које су највише руске и рускојезичне у целој Украјини. Већ сад сигурно може да се каже да нема никакве шансе да Руси само тако препусте већ потпуно заузету Херсонску област, а у коначници, ако се овако јаке борбе наставе и пренесу на остатак земље, и Харков и Одесу (најрускији град од свих у Украјини) до којих ће сигурно доћи ако се рат настави, а како се ствари одвијају, наставиће се сигурно још недељама, а вероватно и месецима.

Позив за трансформацију (статуса) своје области, вероватно за сада само у аутономну јединицу стижу чак и из Закарпатске Рус, најзападније украјинске територије, коју насељавају Русини, између осталог чији су преци дошли у Куцуру и Руски Крстур у Војводини код нас пре 250 година и који вероватно знају да је сада први, а можда и последњи пут да имају овакву некакву прилику.

Јако је добро питање да ли ће Украјина, осакаћена, федерализована, ефективно неутрализована као руска претња и фундаментално промењена након овог сукоба личити и на какав начин на оно како је изледала до фебруара ове године, или новембра 2013. године…

А ситуација у свету је више него занимљива. Кина је много помињана (смешни су покушаји приказивања како долази до захлађења односа између ње и Русије), али се не спомиње Индија која је изашла са веома независним ставом, веома неугодним за Америку и тренутну политику санкционисања Русије. А најновије вести су да би Индија могла да прихвати руску понуду да купи руску нафту по нижој цени. Америка, најскорије према упозорењима из Беле куће које је изнела Џен Псаки, се оштро противи томе, али је изгледно да ће томе морати да сведоче. И то све у ситуацији где је све више најава да ће све више трансакција да се одвија које ће заобилазити долар, користећи рубље и рупије, што представља убрзавање процеса дедоларизаије, а што је већ прича за себе. Индија из овог сукоба излази као независна земља и као земља где више ничији притисци неће успети да је натерају да промени курс и политику коју је њено руководство изабрало.

Јако интересантне су и вести да се краљеви и емири заливских земаља чак и не јављају на телефон америчком председнику. За време последње велике нафтне кризе 1973. на пример, то би било потпуно незамисливо. А уместо са Бајденом, они разговарају са Путином, очигледно показавши са киме има смисла разговарати. А ти шеици су данас у Москви на разговору са Лавровом. И сада, након неуспешних америчких покушаја, сада Борис Џонсон иде у Уједињене Арапске Емирате да моли да се повећа производња нафте. Он највероватније неће имати никаквог успеха, с обзиром на то да су његови домети равни онима његовог министра за одбрану Бен Воласа и министра иностраних послова Лиз Трас, који су показали да нико од њих на карти не може да покаже где је Донбас, а где је Кијев, а о чијим судбинама претендују да одлучују.

Најбизарнији амерички покушај превладавања ове нафтне и енергетске кризе до сада јесте покушај Беле куће да направе договор са Мадуром (а не са Гваидом који је, узгред речено, већ неко време нестао), и тако се спустивши на најнижи могући ниво. Венецуеланци су их наравно одбили, а тиме се показало са каквим само мањком планова је запад ушао у целу ову авантуру са санкционисањем Русије кад су се одлучили да моле Каракас.

И узгред, запад је искористио све. Све санкције које су могле да значајније наштете Русији су већ направљене и нема више потеза које би могли да начине, а који би додатно наштетили руској привреди, да даље отежају ситуацију у Русији и напослетку је приморају на што неповољнији компромис, и сада, и у будућности. Не заборавимо, ситуација превасходно у Сирији је далеко од завршене. Запад је све карте већ испуцао, граница санкционисања је постављена (гас и нафта за ЕУ), а циљеви нису постигнути. Рубља се већ 10 дана опоравља након стрмоглавног пада, панике у Русији нема, цене енергената су и даље на веома високом нивоу, а можда најважније, из Латинске Америке, Африке и Азије једна земља за другом се изјашњавају да се неће прикључивати санкцијама Русији, мећу којима и највеће, сем већ поменутих и: Индонезија, Пакистан, Турска, Бразил, Мексико, Јужна Африка итд. Покушај широког изоловања и умртвљивања руске привреде и државе је пропао. О обарању руске власти на улици или у пучу који би предводили незадовољни руски олигарски да и не говоримо. Све анкете показју да је подршка Путину у Русији данас између 72 и 78 посто, и да расте. Резултат овога свега ће бити веома интересантан, а ова игра се завршава професионализмом.  И крајњи исход можда неће бити зачуђујућ ако се има на уму да у Кремљу седи стварно способна екипа, састављена од професионалаца, почев Путина и Лаврова, до Медведева, Мишустина, Шојгуа и осталих. Са друге стране, упућени ће се сложити да на челу највећих западних земаља, у Великој Британији, САД-у, Канади, са делимичним изузетком Макрона, али поготову у Немачке (где многи коментаришу, с обзиром на досадашње одлуке, да су потпуно неискусни Шулц и Аналена тотално надиграни и да је Немачка стављена на страну) седе људи који никако нису компетентни и који ни на који начин не подсећају на, на пример оне људе који су били на челу њихових држава за време Кубанске ракетне.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар