Алекса Негић: Демографска слика Србије

субота, 22 децембра, 2018 у 1:00PM


Србија спада у ред земаља са ниском фертилитетном стопом, ниским наталитетом и веома високим морталитетом. Иако имамо податке о броју живорођених и о броју умрлих за сваку годину, поменути параметри (наталитет, морталитет, природни прираштај и фертилитет) са већом тачношћу могу се исказати најскорије за 2011. годину, из простог разлога што се само за тада зна тачан број становника с обзиром да РЗС не бележи миграторни салдо, односно минус проузрокован већим бројем одсељених него досељених. Веома је тешко проценити негативан салдо миграција, али бих се усудио да кажем да скоро сигурно не губимо више од 30.000 становника годишње, већ да је та бројка вероватно много мања.

РЗС је за 2017. годину проценио просечну старост становништва на 43 године (42,1 година 2011.); удео особа млађих од 15 година на 14,4%, а старијих од 65 на 19,6% (14,4 и 17,3 процената 2011.). Број становника наше земље 30. јуна 2017. године је 7.020.858 (стопе наталитета, морталитета и прираштаја се рачунају у односу на средину године), а 1. јануара 2018. године је 7.001.444. Број закључених бракова је био 36.047, број живорођених 64.894, број умрлих особа 103.722, а природни прираштај је износио 38.828. Ови подаци, према званичним подацима РЗС-а за 2017. годину, представљају стопу наталитета од 9,2 промила, морталитета 14,8 промила, природног прираштаја -5,5 промила и фертилитета 1,48 промила, што је ипак, иако не пуно, потцењен број сва три параметра зато што је база – број становника (делилац) у односу на који се рачунају показатељи мањи него што га РЗС наводи. Колико је тачно људи више одсељено него досељено сазнаћемо на основу пописа 2021. године, као остатак од разлике укупног смањења популације и негативног природног прираштаја, односно као број који ће недостајати када се упореди број становника 2011. и 2021. године, након урачунавања пада узрокованог природним прираштајем.

У периоду између 2 пописа, од 2002. до 2011. године, (негативни) миграторни салдо је био 83.261, док је просечан годишњи губитак био 8.764 особе (период од 9,5 година). Тим миграторним трендом, пописом 2021. године, требало би да буде утврђено око 6.800.000 становника, с обзиром на то да од 2011. године, путем природног прираштаја, у просеку губимо између 34.000 и 39.000 становника. У следећој табели је приказана популациона динамика у Србији према пописима.


У овој табели су кориговани званични пописни подаци како би се добио методолошки најприхватљивији оквир за поређење података (а подаци су без оних за АП Косово и Метохију).

*1 Због непоузданости података о виталним догађајима 1948-1953 подаци су приказани без компоненти кретања за овај период.

*2 Уз прихватање концепта уобичајеног становништва из 2011. године, на званичан податак из 2002. године додају се ИРЛ (116.256) које нису биле укључене у стално становништво. Званичан податак – 7.498.001.

*3 Коначан број (усвојио аутор) 2011. године након процене броја становника општина где је бојкотован попис: Прешева, Бујановца и Медвеђе. Званичан податак – 7.186.862.

У Србији је прошле године забележен најмањи природни прираштај икад забележен, са свега 6 општина које су биле позитивне, а од Србије у окружењу је једина била гора Бугарска. Фертилитет је и даље јако далеко од репродуктивних 2,1 мада је због константног броја живорођених од 2011. године, уз благо смањење фертилне базе, остварен минимални напредак.

Власт у Србији и даље одбија да се озбиљно суочи са дугорочно највећим ексером ковчега нашег будућег економског благостања, а и нису у питању само привредне прилике Србије у будућности. Покренуте су неке иницијативе са новчаним додацима, али с обзиром на њихову висину, лоше распоређивање, недоследност и смањење, проценио бих да у 2019. години, када би требало да се осете ефекти мера, неће бити већих резултата од неколико процената више рођених беба, а да их неће бити ни близу 70.000. У Скупштини Србије, у расправи о буџету за 2019. годину, нису планирана никаква додатна издвајања за породиље која су неопходна, што ће резултовати тиме да ће много мајки примати тек неколико хиљада динара. Није прошао ни предлог да мајке током породиљског одсуства и одсуства ради неге детета, примају надокнаду у минималном износу у висини републичког минималца. Исто важи и за Републику Српску где су ове године усвојене мере којиме ће од 2019. године незапослене мајке добијати помоћ у износу од 405 конвертабилних марака (минималне плате) у трајању од 12 месеци односно 18 месеци за мајке трећег или следећег новорођенчета.

Србија, у којој је већ годинама број рођених око 65 хиљада и умрлих од 100 до 105 хиљада, ни једном мером не може сада да утиче на то да наталитет буде већи од морталитета; повећање наталитета од 60-70 процената ипак није забележен до сада. То ће, евенутално, бити могуће ако се сада озбиљно поради на повећању наталитета како би те, бројније генерације рађале децу за 25-30 година, што би се поклопило са периодом када би број умрлих био нижи него што је данас (погледати приложену старосну пирамиду), и када би број особа које имигрирају био бар исти као број оних које емигрирају. Ако се ништа не уради по том питању, из следеће приложене старосне пирамиде коју је урадио РЗС за средину 2017. године (која би, напомињем, морала да буде још мало скресана тамо где су старосне групе које емигрирају) може се видети да ће, уз смањење фертилне базе доласком све малобројнијих генерација у репродуктиван период и чињеницу да ће у веома блиској будућности генерације рођене после Другог светског рата почети да умиру, бити немогуће да број беба у Србији надомести и пола броја умрлих особа!

Никад није потпуно касно за борбу против беле куге. Можда је сада касно да се спречи да Србија за око 15-20 година падне на испод 6 милиона, за то се требало побринути пре 15 – 20 година, али није касно да се пажљивом, доследном и трајном политиком спречи да Србија у мало даљој будућности падне на испод 5 милиона становника.

  • Обележене старосне групе (25-29 и 30-34 године) највише рађају у Србији и њихов удео од укупног броја живорођених 2016 је био 60,68 % (39.282)

Недостатак радне снаге ће једноставно диктирати економску и социјалну политику која ће бити преокупирана издржавањем бројног пензионерског становништва. Доћићемо у ситуацију да ће нам становништво постати веома старо, можда попут јапанског где је према подацима за прошлу годину 27,7% популације било старије од 65 година и чија економија због великог недостатка радне снаге (а услед веома строге анти-имиграционе политике) веома тешко напредује, а да се нећемо ни примаћи стандарду који ужива јапански народ.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар