Алекса Негић: Договор у вези са КиМ

понедељак, 10 јуна, 2019 у 2:29PM

Хоћу да кажем да је моје мишљење такво да ће проблем око Косова бити могуће решити на веома аутократски начин као што ће бити покушано, или на веома демократичан начин. Мора бити ово друго. Ако нешто треба да се реши тако да се деси да српски народ неко нешто пита, онда је то сигурно ово. Хтео сам да изнесем своје мишљење и један хипотетички предлог.

Све што ћу рећи није могуће у овим условима. Решење које би српски и народ у Србији прихватио мора бити такво да се он са тиме слаже. А надам се да ако ова власт покуша да уради оно што је замислила и на начин на који намерава (на исти на који ради све), да ће народ показати своје неслагање на веома прикладан начин, нешто имам осећај. А и ако се тако нешто деси подржаћу то, с обзиром на то да у догледно време не видим начин да их скинемо, а немам намеру да са ја патим, и да гледам Србију како се пати још 40 година. Зато што је ово агонија, ноћна мора. Имам 23 године и можда младост прича из мене, али тако је.

Неко је рекао да постоји шанса да данас Косово спасе Србију. Ја се томе надам. Зато што није ни Косово једино што се мора спашавати. Мој кратак опис предлога око Косова није могућ док су ови на власти. Под неким ко те лаже, ко те маже, прави будалом, краде те, окупља људе на скуповима који ти се гаде, који чини непочинства и још те тера да му будеш захвалан, свађа породице, разум са неразумом, који те гуши, ломи, руши, пали, и што се све манифестује општим и темељитом пропадање наше државе коју су зајахали, који је такав да је веома тужно гледати и не бити бесан. Наша држава се распада и то мора да стане. Ови морају да оду. Исто важи и за Дачића, Чеду Ј, Чанка и остале. А што се тиче неких других, често се сетим Тадића као једну од опозиционих мрља. Значи можеш да кажеш шта хоћеш, не занима ме, зарад свега нестани, склони се. Као што је рекао Јово Бакић, успео си да изгубиш од неписменог човека. Исто важи и за неке друге.

Ови сада нису хтели да разговарају са веома мирољубивим народом. Е када нису то хтели, може бити да ће имати посла са народом у варијанти б. И ако се буду повукли, под околностима под којима би се повукли, мислим да постоји велика шанса да се изнедри власт која је осетније боља. Али то је сад друга тема.

Што се тиче мог скромног мишљења, ја сам за поделу Косова. Пре тога бих се повукао из Бриселског споразума. Затворио бих створену границу са Косовом, онако као што је то урадио Азербејџан (а чији став не подржавам), а за наш народ тамо нашло би се начина да не испашта. Такође, из разумљивих разлога укинуо бих аутономију Војводине (не на такав начин да се не нађе прикладан систем који би надомести права која су на месту). Тада, када би се Косово у овом мом хипотетичком сценарију осамосталило, Република Српска би дошла до независности (док уједињење не мора да се деси инстантно). До тада и права Срба у Албанији морају бити осигурана и имплементирана.

Значи пре договора у којем би извукли максимално (какав год максимум свако имао на уму, не само мој), супротна страна мора бити притиснута, аутономија уклољена, Република Српска постати слободна, наша држава организована и права Срба у Албанији запечаћена. И још много других ствари. Морамо да будемо припремљени, темељито. Ово су све јако комплексне теме о којима сам хтео да напишем баш оволико, тако да се остави места за размишљање, а надам се да ћу навести на размишљање, а и зато што овом тексту не би било краја.

Такође, за ове ствари на власти морају бити људи који су дијаметрално супротни од ових тренутно, у сваком смилсу. Тога сам наравно свестан. Такве овај проблем заслужује. Као и ми сви који трпимо.

Наравно, о спољним факторима би се могло написати такође веома много. Мислим да не би требали да се надамо претераној помоћи Русије. Надам се да грешим. А рецимо при нашем увођењу санкција Косову мислим да би смо истрпели санкције, зато што оне не би биле онакве као што то неки људи мисле, односно таквог опсега, и ту бих навео пример европских санкција Венецуели и Италије која је ставила вето. И о томе би могло да се дискутује пуно па бих оставио ово овако.

Морам још једном да поновим да је овај сценарио онакав какав лично мислим да је најбољи, оптимистичан је, свестан сам тежине његове изводљивости, и квалитета власти коју би Србија требала да има (а заправо су мени као и већини грађана Србије стандарди тако ниско пали да морам овако да звучим). Али је то је мој предлог и моје мишљење.

Мени је неприхватљиво да нам се врате само 4 општине на северу КиМ. Још мање без Газивода и Северне Митровице. А да не помињем да им додатно дајемо Прешево и Бујановац, да поново улазимо, још дубље у сопствену територију. То ми је све поражавајуће. Уз 4 општине на северу, новокомпоноване општинице у Косовском поморављу које су наслоњене на територију општина Бујановац и Прешево, а то су Клокот, Ново Брдо, Ранилуг и Партеш. Ово је Чедомир Антић предлагао (уз екстериторијалност 5 српских светиња и аутономију осталих српских средина). Додао бих Грачаницу за коју генерално не видим проблем да буде у саставу Србије (једино ако има нешто што не знам) зато што између ње и Новог Брда постоји само мали, празан простор, пар празних села Хрвата Јањеваца који су потпуно напустили тај крај, а у којима живи пар стотина Албанаца. А отишли су иначе у Кистање. И последње, уједно и најдискутабилније, мени и најинтересантније, на југу КиМ, на планинском простору дуж границе са Македонијом живи 30-32 хиљаде подједнако: Срба у Штрпцу, Горанаца у Гори и Бошњака/Муслимана у Средачкој жупи која је тачно између (између тврђаве Каљаје – Призренског града и македонске границе). На тој, немалој територији, која не прави дисконтинуитет Албанцима – не пресеца никакве путеве и нема пуно Албанаца (а изостављањем пар њихових села у општини Штрпце не би их било уопште). Нисам сигуран да ти Бошњаци (за Горанце генерално знамо) не би хтели да живе у Србији где се прича њихов језик и где живи њихов народ (а у оваквој прћији још мање сигурно), али не могу да потврдим, јер наша држава тек на њих не обраћа апсолутно никакву пажњу, као и на Горанце, што је за сваку осуду (доказ је да данас има људи који и не знају да они постоје). Да би се то десило мора постојати договор сличан оном који важи за Неум. А ако не, пут и коридор од Штрпца дужине 40 километара до Прешева или 30 километара до Клокота, слично као што праве Израелци на Западној Обали (а чије акције не подржавам). Ако не можемо да урадимо стопедесети део онога што ради Израел онда стварно не знам. А такође не видим проблем онда да за потребе Албанаца сличан коридор са екстериторијалношћу прође кроз Грачаницу, на пример повезујућу Приштину и Гњилане или Косовску Каменицу и Гњилане.

Овако би 99-99,5 одсто Албанаца остало на Косову и вероватно преко 90 одсто Срба. Сви Албанци би завршили у држави која није она коју не желе. А што је један од разлога зашто се и мени претерано не живи са њима, односно са њима таквог расположења, да тако кажем пошто оупште нисам албанофоб. У Србији би завршило око 10 хиљада Албанаца, а слично и у обрнутом смеру. А моја је замисао била да без велике већине нашег народа Косово и Метохију не препуштамо.

Та моја, замишљена територија би обухватала 21-22 одсто територије КиМ и солидно преко 100 хиљада људи. У односу на територију Заједнице српских општина, била би већа за мали комад територије код Грачанице и можда код Клокота, већа за 600-650 квадратних километара на којем живе Горанци и Бошњаци југозападно од Штрпца и јужно од Призрена, и мања за пар албанских села у Штрпцу и можда пар албанских села у општини Ново Брдо одмах код Гњилана.

Све остале српске средине су веома мале, раштркане и добрано унутар Косова, окружене Албанцима са свих страна, као што је то случај са Гораждевцом, на пример. Али је проблем што не знам како бих саопштио то тим Србима. За њих, највише угрожене мора постојати аутономија, без које у овом мом случају не би било договора, али опет, не знам како бих им то предложио. Не знам како бих то урадио.

У свој суштини, пре свега овога бих рекао да сам ја за то да ми међу собом направимо договор. Курс који ће Србија следити и циљ којим ће стремити. Јасан план и циљ. И онда да се ради искључиво у оквиру њега. Без тога се не може (односно видимо да може, али ово је паћење). И то ће се једино догодити на демократичан начин. И онда се поново враћамо на то како је то могуће, а могуће је без ових. И то значи да би се ови требали скинути (наравно онда и пазити ко ће доћи).

То значи, да бих ја више од свега волео да видим предлоге као што сам ја дао (а ово је било из најискренијих побуда, из најбоље намере) и да се о њима поведе свеопшта расрава, онда потом да се на референдуму са рецимо суженом листом од пар предлога (који не би личио, него био прави референдум) усвоји најбољи предлог и да то као држава поставимо као циљ и доста више онда. Крај, имамо црвену линију испод које не идемо и да нема више филозофирања. И да онда не буде подела. Да буде онај минимум којег се све партије у Израелу слажу (а какав треба да постоји и у Српској). Па ако враћамо Косово онда добро, па да видимо како ћемо и шта ћемо, а ако ћемо им дати државу да видимо колико ће остати у Србији. Сигуран сам да би договор био између тога да им дамо све, и тога да повратимо све у стилу Олује, што сам сигуран да нико паметан и људских карактеристика не би волео да се икоме деси, а понајмање да Србија буде починилац тако нечега. Мени су то две неприхватљиве границе, али између којих сам сигуран да би се нашло решење.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар