Алекса Негић: Срећно, Црна Горо!

понедељак, 27 јануара, 2020 у 9:31AM

Још 10. децембра је неуспелим атентатом на бизнисмена Миодрага Давидовића (у чијем је присуству у том тренутку био епископ будимљанско-никшићки Јоаникије), једног од добротвора Митрополије и људи који пружају подршку црногорској опозицији, најављен, не баш бајковит развој догађаја по Мила Ђукановића и његову клику.

Разлог покушаја његовог убиства мора бити тај што је он један од моћнијих добротвора Српске православне цркве. Институције која је недуго затим искусила један од најтежих напада у Црној Гори од када постоји.

Из скупштине Црне Горе се од јутра 26. децембра, када је почело заседање, ситуација прелила на целу Црну Гору. Многи путеви су били блокирани од стране бесног народа, који се окупљао и у, незапамћено јаким полицијским снагама блокираној Подгорици. Цео дан су представници опозиције, која целокупно одбацује овај Закон, износили аргументе против Закона, као што су то чинили и раније, као што то чине и сада. А представници власти, као што је премијер Душко Марковић су понављали фразе попут оне да они овим Законом хоће заправо да помогну Српској православној цркви, што је једна од најбољих фора које смо могли да чујемо скоро.

Потом су сви чланови Демократског Фронта, који су најдоследније стали у одбрану (али са чије стране је било неколико и неодговорних изјава), избачени из скупштине и приведени (јер нешто као посланички имунитет у Црној Гори баш и не важи) не би ли се испразнила скупштина и коначно се Закон усвојио 2 сата иза поноћи 27. децембра, након више од 15 сати заседања нечега што не може да се назове парламентом.

И од тада трају најмасовнија окупљања: молебани, литије и протести у историји Црне Горе. На масовност протеста изненадио би се само онај који не зна да је СПЦ годинама институција која је на врху по поверењу међу грађанима.

Цели процес израде Закона задњих неколико година карактерисала је нетранспарентност. Протекао је у знаку недостатка потребе за дијалогом од стране Владе Црне Горе, која није хтела да организује ни једну дебату, ни један округли сто са представницима цркве којој је овај закон од виталног интереса. Представници СПЦ су тражили дебате, округле столове и било какву врсту дијалога у вези закона који се ње саме тиче. Нису наишли на одговор. Потом је црква сама организовала неколико округлих столова на које су позвани представници власти, али се они наравно нису одазвали. Црногорске власти се нису обазирале ни да издају никаква образложења зашто тога свега нема. О томе су до сада многи говорили, као што је више пута то учинио отац Гојко Перовић, ректор Богословије на Цетињу.

Закон је невероватан и зато што се не зна ни ко га је израдио, који правници, ни која радна група. А наравно, директни творац овог Закона је Ђукановић. Овај Закон је такође дискриминаторски, зато што је Влада Црне Горе разговарала са представницима свих осталих верских заједница у Црној Гори: исламском, католичком и јеврејском, и са којима је постигнут договор услед којег ће се имовина поменутих заједница бити заштићенија него имовина Српске православне цркве при примени овог Закона.

И напослетку, овим Законом је прекршен Устав. Он је неуставан јер је прекршено неколико чланова  Устава, као што је члан 147 о ретроактивним односима, којим је (номинално) забрањена ретроактивност правних процеса. А овим Законом ће се вршити ревизија правних односа успостављених у прошлости. А прекршени су и бројни чланови Закона о својинско правним односима и Закона о парничном поступку.

О овоме свему су многи већ говорили, опширније, детаљније и потпуније, па не бих трошио више речи.

С обзиром да је познато, не бих трошио ни речи о томе какав је однос Европске Уније, чијим су представницима пуна уста о владавини права и поштовања људских права,  према овим догађајима у земљи која је кандидат за њено чланство.

Али оно што бих поменуо јесте однос Србије према овом питању. А он је никакав. Поред тога што има уставну обавезу да штити своје грађане и све Србе ван Србије, она не чини ништа. И пре овога је једини вид помоћи и бризи према српској заједници у Црној Гори такав да се он мање-више своди на донације Српској кући у Подгорици, што је на неком нивоу како Србија треба да се опходи према својој дијаспори у Шведској или Кувајту, а не српском народу у Црној Гори.

Србија углавном одмаже. Још од циркусантског државног удара, где је први човек Србије одиграо мало неразјашњену улогу, па и раније: не заштитивши српски језик и писмо (који је изједначен са хрватским који прича неколико промила људи у Црној Гори); право да деца у школама читају и уче о Змају, Његошу; право да Срби раде на местима директора школа; не бранећи своје држављане од иживљавања попут оног над девојком од 20 година која је била затворена у Спужу, једне старије жене која је у српској амбасади заточена као што је био Асанж, над 4 српска интелектуалца којима је био забрањен улазак у Црну Гору, итд.

Добро би било да су смешне српске власти као студент који само прича како ће да учи и ради, а никако да то крене и да чини, већ је ситуација мало црња…

Према држави, односно властима које од саме независности Црне Горе не ради ништа осим понижавања Србије, почев од признања Косова 2008. године па до најпрљавијих прекрајања историјских догађаја попут Подгоричке скупштине, није поднета ни једна дипломатска нота.

Није ни најважније оних неколико првих дана до када Вучић није добио резултате истраживања свог бирачког тела које је било незадовољно што није никако реаговао. Већ што то није чинио док све није постало свршено, док се није дошло пред свршен чин, док Закон није усвојен. Веома је упечатљиво и његово провођење времена са самим Милом следећих дана у Албанији у сред најгоре пљачке која се легализовала у Црној Гори. Ти и још неки други догађаји једино наводе на то да је Мило, у најмању руку добио миг од Вучића за постизање онога што је наумио.

Студенти правног факултета су, револтирани таквим односом, форумисали најнормалније захтеве у оваквим ситуацијама: да амбасадор те земље у Београду – Тарзан Милошевић буде проглашен персоном нон грата, да се црногорским дипломатама откаже гостопримство у 40 дипломатских представништава широм света, да се односи између две земље сведу на конзуларни ниво и по мени најважније, да Србија тражи покретање расправе о спорном закону пред Саветом безбедности УН и Саветом Европе.

Као што се ни црногорске власти не обраћају никоме, ни председник Вучић се није удостојио да одговори на ове захтеве. Однос Србије према свом народу и према својој цркви, према својим правима је крајње скандалозан. Мање су ме се дотакли злонамерни, неурачунљиви и плаћени људи људи из оног апела (какви су редом нпр. Ачелсандар Оленик, Филип Давид и Никола Самардџић). Понижава ме то када се сетим да у тим свим српским амбасадама и даље седи сигурно немали број Мирни Никчевић, који и даље користе наше услуге.

Ситни властодршци у Србији, као што су Вучић и Дачић сем да се појављују у медијима не знају ништа да раде. Хватање ситних поена на бази медијског појављивања је ужасна ствар. Увек је најгоре тражити начин да се профитира на бази туђе муке. Прво што је урадио, Вучић је кренуо у жестоку кампању путем својих таблетоида где су најгоре ствари говорене о Амфилохију.

Народ у Црној Гори треба сам да се избори са својим ауторитативним режимом. Али му је потребна солидарност и помоћ из света, ако од игде онда из Србије. Зашто никада када несрећа задеси српски народ не дође до солидарности из иностранства и притиском на власт и оконча ту неправду, као што је учињено са апартхејдом у Јужној Африци? Али изгледа да ћемо још неко време бити сами на своме. И морамо да покушамо да не постанемо грађани другог реда, Палестинци у својој земљи.

Али уместо што није изостала реакција, или сет реакција према властима у Црној Гори, уопште нису изостале потпуно неодговорне изјаве попут Дачићевих.

Мучно је слушати шта медији сервирају у Србији, попут оне да су Амфилохије и Мило на истој страни, што сам издржао да слушам 30 секунди код Марића где је гост био Предраг Рајић, неописива бараба, који ме је веома разочарао од када сам гледао његова предавања у Културном центру Новог Сада. То су све фаце које пушта Александар Вучић и његова подружница ДПС-а у Србији.

Ово што гледам је покушај прављења подела у друштву у сврси слабљења отпора. Политичари ревносно раде исто што и Мило, који је увек пред изборе гледао да завади народ. У тим говорима раздвајају народ на Србе и Црногорце, у моменту који је их је ретко као икада окупио заједно. Вучић каже да га то питање занима само због Срба, а Дачић пева о црногорској завери.

Ово је једна од најгорих издаја и најгоре подилажење. За мене су ово лешинари и заслужују искључиво најгору осуду.

Али као што се Мило сусрео са неочекивано јаким отпором, мислим да се Вучић још мање снашао. Потпуно су се погубули. Црква, тачније Митрополија и остале 3 епархије су их гурнули у други план. Нису навикли на то да они не воде главну реч и да испирају мозак свима. А они би, с обзиром да им ништа није свето, као што и увек раде, најрадије вршили лоботомију над свима и своја “стада” нахушкавали једно на друго. Апсолутно не сме да буде раздвајања ни по каквим линијама у Црној Гори! Увек само на лопове и оне друге!

Најпаметније ту поступају људи из цркве, који не деле народ и који позивају на јединство. Ја сам лично изненађен какве ми људе имамо у цркви. Њиховим квалитетом, доследношћу и мудрошћу. И није ни чудо што су у литијама и атеисти и људи исламске и католичке вероисповести. Свако кога боли неправда цркви је пружио руку и црква њима пружи руку. Зато, само упорност, памет и солидарност! Братском народу који заједно живи на кршу и брдима Црне Горе читава Србија жели избављење од тираније и шаље поздраве!

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар