Алекса Негић: Становништво у Србији

петак, 23 октобра, 2020 у 2:51PM

Кретање броја становника у Србији

Према подацима Републичког завода за статистику, у Србији је целе 2019. године живорођено 64.399 деце. Исте године је умрло, односно мртворођено 358 деце. Имајући у виду да је за рачунање наталитета битан податак о живорођеној деци, у литератури се најчешће и користи тај израз.

Број од 64.000 живорођене деце у Републици Србији из 2019. године ће, према најновијим показатељима, по свему судећи бити недостижан у 2020. години. За сада, за првих 8 месеци ове године, према саопштењу Републичког завода за статистику, у Србији се родило 40.559 деце, док је за исто време прошле године рођено 41.547 деце, што је за 988 мање (-2,4%).

Укупан број живорођене деце, као и број умрлих и природни прираштај задњих година је изгледао овако:

 2013201420152016201720182019
Живорођени65 55466 46165 65764 73464 89463 97564 399
Умрли100 300101 247103 678100 834103 722101 655101 458
Природни прираштај-34 746-34 786-38 021-36 100-38 828-37 680-37 059

Извор: РЗС

Наша старосна пирамида је потпуно поремећена. Имамо све мање младог становништва (0-14 година) – 14,3% од укупног броја становника, и радно-способног становништва (15-64 године) – 65%, а све више старог становништва (65 година и више) са ућешћем од 20,7% у 2019. години. То стање је дугорочно неодрживо са више аспеката, социолошког, економског, развојног итд. Читаве области се празне (сви окрузи сем Београдског и Јужнобачког округа) и све ће бити мање људи који ће моћи да раде у привредним субјектима која послују у унутрашњости земље, а све је мање људи који ће моћи да се баве пољопривредом. Процес смањивања броја радно способног становништва  већ дуго траје, тако да има све више пензионера, а све мање радно-способног становништва. Врло брзо ће однос запослени/пензионери бити 1:1 што је тешко одрживо, за привредни систем, јер тек један запослени који својим радом доприноси привреди ове земље долази на једног пензионера који се издржава из пензионог фонда који се пуни већим делом из Буџета РС и који је у директној вези са стањем српске економије. Како се депопулација буде одвијала, све мање људи ће моћи да привређују, тако да ће се српски буџет неминовно све више издржавати помоћу кредита из иностранства и других облика задуживања, те ће јавни дуг Србије премашити критично учешће у БДП-у који српска привреда неће моћи да сервисира.

Кратак преглед развоја демографске слике Србије

У наставку је приказан дијаграм којим је приказано кретање броја становника Србије по пописима од 1961. године (без АП КиМ) као и табеларни преглед учешћа главних старосних група у укупном становништву 1961. године и 2021. године према пројекцији.

  • резултати пописа из 1991. године су ревидирани према методологији која је коришћена на пописима од 2002. године. Подаци су доступни на РЗС-у.
 0-14 [%]15-64 [%]65 и више год. [%]
196127,5265,796,69
202114,264,121,7

Да би се приказало колико се старосна структура становништва мења и колико данас Србија има неповољну старосну структуру, изабран је попис из 1961. године зато што ће попис 2021. године, по свему судећи, приказати приближан број становника као тада. Узета је средња процена за 2021. годину од 6.750.000 становника, која је груба, али која сигурно неће бити пуно другачија. Драстична је разлика у уделу деце до 15 година у укупном становништву тада и сада, као и оних који имају преко 65 година. Када би разлагали и главну старосну групу радно-способног становништва (15-64 год.) и ту би се видела драстична промена од пре 60 година, зато што је сада ту много мање младих људи и много више 50-годишњака и 60-годишњака.

Данашња ситуација и закључак

Демографи се углавном нису освртали на најављену скорашњу офанзиву против беле куге од стране српских власти, на челу са Славицом Ђукић-Дејановић задуженом за демографију и популациону политику. Новчани подстицаји усвојени 2018. године нису имали резултата 2019. године, када је рођено свега 400 деце више него у 2018. години -укупно 64.399, што је представљало повећање од само 0,66%. То је веома мало, посебно што ћемо ове године имати поново пад броја рођене деце који ће бити и већи од 400. Србија често има падове 2 или 3 године и раст једне, који пад већ следеће године ,,поједе”.

Никада нису искључиво новчане накнаде за рођену децу резултирале повећавањем броја рођене деце. Популациона политика мора да делује на неколико фронтова и ту је помоћ у виду новчане помоћи најмање битан. Потребне су многе друге мере да би се видели неки резултати, да би стварно дошло до повећања броја рођене деце. Мере какве су у Србији: једнократна помоћ од 100.000 динара за прво дете или по 10.000 динара за друго и свако следеће дете наредна 24 месеца од рођења детета постижу овакав ефекат какав смо ми имали – повећање броја рођених од 0,6% и слично. Разлози због чега се људи не одлучују на децу или на више деце су много дубљи и овакве накнаде не представљају решење за борбу против беле куге.

За пад броја становника у Србији најзаслужнији је негативан природни прираштај, који чини око 2/3 укупног смањења броја становника. Остатак отпада на миграцију. Стога борба против беле куге мора да се базира на повећању опште стопе фертилитета (просечан број живорођене деце по једној жени у репродуктивном добу током једне године) која је прошле године у Србији била 1,52 што је доста испод просте стопе репродукције која је 2,1.

Доста заслуга за то што имамо тако лош однос између броја рођених и умрлих има и све већа емиграција, која која је постала константа већ дуги низ деценија. Србија је од почетка овог века изгубила око 200.000 људи који су отишли у иностранство, од којих су већина отишли млади. Наш негативан природни прираштај константно продубљује то што се хиљаде деце сваке године не роди или не одраста у Србији, већ у Немачкој, Аустрији, Шведској, Италији итд. Неке државе воде детаљну статистику о својој емиграцији, као што је Албанија и која показује да je 2017. године у Италији чак 10.132 деце било рођено од стране родитеља од којих оба или барем један има албанско држављанство (Албанаца из Албаније у Италији има око 450 хиљада). Такве податке РЗС не води, али да води, вероватно би видели сличне бројеве који се односе на држављане Србије, само нпр. у Немачкој, где је наша дијаспора најбројнија. 

Иако највише становништва губимо природним путем, први проблем који Србија мора да победи јесте негативан миграцијски биланс. То је нешто примарно са чиме би Србија требала да се избори. По демографу Горану Пеневу, у задње време дошло је поново до пораста емиграције и годишње из Србије оде око 20.000 људи више него што дође. Тачне размере емиграције ћемо сазнати тек на следећем попису, зато што је у међупописном периоду врло тешко доћи до поузданих података о спољним миграцијама. Када се упореде резултати 2 пописа – за 9 година међупописног периода (2002-2011) отишло је око 85.000 људи више него што је дошло у Србију. Према новим истраживањима РЗС-а процењује се да је у периоду 2011-2018 Србију напустило 226.000 и дошло 131.000 људи, што је миграцијски биланс од -95.000 људи.

Генерално, емиграција није толико велика колико се помиње у појединим медијима или колико је можда уврежено мишљење, али је у нашој ситуацији веома забрињавајућа.

Млади одлазе (данас чак и старији) из више разлога: због малих плата, односно прихода, лоше финансијске ситуације и генерално сиромаштва; због немогућства куповине дома, лоше перспективе, практично рекетирања од стране државе превисоким наметима, а пре свега младих који хоће да покрену свој посао, неуређености државе, тешких услова на послу, несигурности… А одлазе сви. Мајстори, медицински радници, високообразовани, тек свршени студенти, незапослени… То су главни разлози за емиграцију из Србије (као и они због којих се у Србији рађа оволико мало деце).

Уместо да у Србију људи остају да живе и да се њени грађани који су отишли претходних деценија враћају у Србију, која за то има и те како потенцијала, ми и даље извозимо људе и радну снагу у развијене земље, превасходно на запад. Терамо младе људе на тешке одлуке и велика одрицања, а Србија у којој се ти људи одгајају, школују и формирају, као на поклон предаје те људе државама које нису морале да уложе у њих ништа.

Док се ствари у Србији не промене, без јасне стратегије и доследног спровођења пронаталитетне политике, пропадање Србије на демографском плану, као и у многим другим аспектима, неће стати. И крајње је време да се неке ствари преокрену. Мислим да су већ најављени избори за април 2022. године време да се у Србији појави опција која ће имати мудру и патриотску политику и коју ће народ препознати.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар