Александар Ћурић: Демистификација- 2 милиона Албанаца и последице

понедељак, 18 новембра, 2019 у 2:28PM

Све владајуће гарнитуре од 2000те до ове данашње, уложиле су и улажу велики напор у убеђивање српског народа да је најбоље решење предати Космет.

Сви „аргументи“ које су смислили у задње две деценије су се истопили у налету реалности.

Еуропски пут (иако је од старта било јасно да ми не требамо ЕУ а ни они нама), НАТО (савез који све дубље упада у кризу и све је јасније да је то само једна плаћеничка гусарска армада која превасходно води приватне ратове компанија и итересних групација за новац), инвестиције (највеће и најквалитетније инвестиције су дошле у време кад смо били најдаље таквом неком исходу), историјски споразум и трајно решење (не постоје трајна решења ни на једној тачки планете а камоли на Балкану, сукоб са Албанцима је неминовност) и сл. топили су се контра-аргументима на чију потврду се није морало превише дуго чекати.

И тако, креативних 20 година, још увек неуспешно, на срећу.

Но, један „аргумент“ је специфичан, доведен до нивоа аксиома, баз да сам чуо квалитетан и јак контра-аргумент.

Кажу, да нам сутра врате Космет у састав Србије, у кратком временском интервалу би имали снажну албанску групацију у парламенту, чак до нивоа да би Премијер/Председник био Албанац.

Реалност је потпуно другачија. Ако се донесе одлука (тамо где се доноси) да се Космет врати у поредак Србије, то значи да је тренутна политичка коњуктура промењена и да је на страни Србије и српских интереса. У истом тренутку, то значи да су Албанци пуштени низ воду. Одлука да вам се нека територија врати у састав значи потпуну подршку и одрешене руке да на предметној територији у потпуности поврати суверенитет и постави ред и дисциплина. Имајући у виду да предметна територија неко време није била под контролом Србије, намеће се потреба да се најпре дефинише ко живи на тој територији и шта је чија имовина. У том смислу, последњи валидан попис пред 1999.годину је документ злата вредан. Сви они који се налазе на том последњем пописи и њихови директни потомци стичу право да буду пуноправни држављани Републике Србије. Сви остали су само странци и ништа више, у сваком случају без изборног права. Како би се даље регулисао њихов положај, то је мање битно питање за ову расправу. Све у свему, према тој математици, на Космету Албанаца не би било више од 300.000-400.000. Свакако мало за било какву озбљнију политичку акцију.

Тек је „симпатична“ поставка ствари једног домаћег опозиционог циркузанта који је у ТВ дуелу на једној кабловској телевизији изговорио следеће, парафразирам – „Све да у рату победимо и поразимо војске Америке, Немачка и читавог НАТО-а, ми са Косметом добијамо најмање 1.500.000 Албанаца…“

Наведени другосрбијански политички шарлатан је превидео једну „ситницу“. Ако смо дошли у ситуацију да је НАТО пиратска армада поражена, то сигурно значи да је тих 1.5 милиона албанаца већ изгинулу у јуришима на самом почетку тог рата.

Толико о тим трећеразредним и непромишљеним аргументима.

Ако већ неко жели да говори о правим изазовима повратка Космета у састав Србије, то свакако није у домену броја шиптара и њихове поличке снаге. Реч је само и искључиво о новцу.

Писао сам својевремено, Тито је све до 1970.године враћао дугове Србије који су настали током Великог рата. Практично, кад неку територију добијете или повратите, преузимате одређене обавезе у домену дуговања. Повериоце уопште не интересује ко ће владати и како, док год се њихова потраживања уредно намирују (разрешење често помињане „мистерије“ зашто ММФ и СБ толико хвале данашњи режим и поред чињенице да се у Србији значајно лошије живи. Шта њих брига!). Исто важи и за неке „аранжмане и инвестиције“ одређених моћних интересних дружина који су „преузели“ ресурсе на Космету. То је део проблема који је примаран, део који се увек решава пре било чега другога, сакривен и нетранспарентан. Ставка које је заинтересованима неупоредиво важнија од некаквих Албанаца и колико њих негде има и да ли ће имати некакву моћ или неће.

Албанци и њихов број су потпуно неважни, и те 1999.године и сад 2019. године а и у будућности.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар