Александар Ћурић: Демистификација-протести

четвртак, 21 марта, 2019 у 11:17AM

После серијала необавезних шетњица у циљу протезања ногу, упада у РТС и „полублокаде“ Председништва, пукотине у неприродној симбиози званој СЗС се претварају у рупе и амбисе. Све слабе тачке ће доћи до пуног изражаја, без могућности тапацирања начелном фразом да су сви ту против Вучића и да је то идеја водиља свих активности.

У неколико текстова сам наглашавао да велика већина странака и покрета из СЗС немају ни идеологију ни програм ни идеју ни план ни јасан циљ (наравно, ако изузмемо циљ свих циљева – долазак на власт). Осим што је та површност очигледна, просто, боде очи свесно одсуство жеље да се на том плану нешто промени. Имали су више него довољно времена да учине нешто по том питању, само да су хтели. Одсуство жеље за суштином указује на неколико ствари. Али о томе у закључку овог текста.

Ни на акционом плану не постоји никаква хармонија. За почетак, како би један од лидера нагласио: „Знате, нисмо сви ми исти људи“, ни карактером ни храброшћу ни одлучношћу ни харизмом а поготово не смислом за заједничку акцију. Ни активисти те папазијаније нису исти, нити спремни да делају заједно, ни идејом ни идеологијом ни методима. О било каквој доброј организацији и координацији се не може ни говорити. Студентски протест 1996/1997. у којем сам лично и активно учествовао су „држава“, „академија наука“ и озбиљна „војска“ за овај аматеризам који гледамо. Разлози ће, такође, бити јасни у закључку.

Напокон, слике будућности Србије, коју виде саставни елементи СЗС, се потпуно разликују. У већини сегмената те слике, не да немају додирну тачку него су дијаметрално супротне и директно супростављене. Та рупа ће, за почетак, бити најочигледнија и резултоваће да неки више неће бити у СЗС (одмах избачени или за почетак маргинализовани а онда и одстрањени) а неки ће дефинитивно морати да одлуче да ли ће седети на столици националног ИЛИ на столици грађанског. Илузија са почетка деловања, да може на обе по мало, ће пући као мехур од сапунице.

На тим пољима, ускоро, можемо очекивати разрешење сапунице.

Бошко Обрадовић је кренуо директно, одиграо најтежу карту која се не може више повући назад. Остатак лидера СЗС, салонских форумаша, на такав сценарио нису спремни ни у ком сегменту, ни они лично ни већина њихових људи и симпатизера. Поготово нису спремни да учествују у таквом походу, ризици им нису прихватљиви, нису спремни да подметну сопствена леђа, да залегну.

Ако време покаже да претходне две „ad hock“ акције нису дале резултате (акције које су салонски форумаши посматрали из прикрајка), а све су прилике да неће дати резултате (салонски форумаши нису пропустили прилику да се довољно брзо ограде од истих), резултат ће бити само један – одстрањивање и/или маргинализовање па одстрањивање Обрадовића из СЗС.

Напокон, резултат је морао предвидети. Није погодио ни време ни саборце. Опасно је кад човек сам поверује у свој маркетинг. Запаљиви говори и наклапања уз уверење да га прате остали лидери и просечно 70.000 демонстраната спремних за акцију се олупало о једну зградицу и 10 пензионера припадника обезбеђења. Велика већина колега лидера се разбежала по ћошковима а 70.000 спремних се свело на 2.000 полуспремних.  

Тај потез одстрањивања Обрадовића им неће бити само логичан, биће им и користан и то на два плана:

– одстрањивањем Обрадовића ће наћи модус за враћање на уравниловку шеткања, одстрањивање Обрадовића је једини начин да „бачену карту врате у руке“.

– одстрањивањем Обрадовића ће протесте потпуно „грађанизовати“, притискајући и још једног лидера, који понекад, моде ради, помене неки национални садржај, да дефинитивно раскрсти са „столицом националне идеје“ и потпуно заседне на „грађанску столицу“. А све то, на одушевљење спољних англосаксонских и атлантистичких кибицера и њихових домаћих НВО чауша.

И финално, да закључимо, ако се деси како сам написао, тако „окупани и освежени“ протести ће имати само један једини циљ – оглашавање и реклама да у Србији постоји алтернатива тренутном режиму а по укусу англосаксонских и атлантистичких кибицера и чауша.

Ти и такви протести неће представљати борбу против Вучићевог режима већ намигивање тим кибицерима и чаушима молећивим погледом који иште подршку и попуну празнине одсуства идеје, идеологије, плана и програма. Прихватајући да на себе накалеме актуелни владајући програм, у старту признајући да остајемо под окупацијом, уз жељену смену на Андрићевом венцу и Немањиној.

Одсуство жеље да се направи темељан програм, план и идеологија су указивали да већина странака из СЗС игра на карту да дође на власт, само и искључиво, због своје алтернативности (по укусу) а не због способности да заиста нешто учине за Србију и Српство.

„Сви путеви воде у Рим“.

Понављам, Национални Блок је једино решење које може изнедрити екипу посвећених људи којима ће интереси и будућност Србије и Српства бити централна тачка деловања. Такав блок је једини кадар да се снажно супростави тренутном режиму, да буде квалитетна замена на Андрићевом венцу и Немањиној  и да заиста предстаља темељ за извесну и бољу будућност.

Све остало је маскарада.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар