Александар Ћурић: Косметска реконструкција

четвртак, април 5th, 2018 у 8:21PM

Уместо што се народ забавља још једним спином оличеним у ријалити најавама реконструкције Владе, крајњи је тренутак да се реконструише приступ косметском проблему.

Још од злочиначког милосрдног анђела, Србија и све владајуће гарнитуре, закључно са актуелном, немају никакав смислен и активан приступ косметском проблему. Као што нису сагледали проблем из свих углова, побројали све директне и индиректне факторе који утичу на ситуацију, уочили шире процесе у оквиру којих се паралелно и условљено одвија и косметски, тако нису успели да формирају и спроведу било какав смислен активан став. Све се свело на реактивне ставове са нападно доминантним одсуством карактера а све у циљу личних унутрашњих интереса и потребе за останком на власти. Дакле, све државне и националне интересе су подредили својим сопственим интересима. Долазак на власт и останак на истој је ултимативни циљ којем је подређено све остало.

И заиста, кад се тако „поставе“ ствари, резултати не могу бити добри, о чему нас је обавестио и Председник, „разочаран“ ставовима „његових пријатеља“. Као да, Боже мој, он те ставове није eмалопре ни знао, изненађен да неко неће да му понуди неку алтернативу иако ми, као држава, баш ништа нисмо урадили у том правцу.

Bon vivant“ дипломатија прошарана тајним преговорима и увесељавањем странаца естрадним наступима Министра иностраних послова, снисходљивим ставовима према било коме ко носи амерички пасош, поданички приступ према ЕУ синекури којој је једино Балкан остао да „забоде“ неки, насушно потребан за све упитнији „raison d’etre“, политички поен је само надоградња на потпуну безидејност и одсуство смисла и стратегије.

Централни проблем данашње Србије јесте што нису дефинисани национални интереси и циљеви. То тумарање и лутање нашим „пријатељима“ олакшава да ураде баш онако како њима одговара и ослобађа их напора да узму у разматрање наше интересе и циљеве. Зашто би кад ни не постоје. У свему томе им велику услугу чине потпуно хетерогене изјаве и поставке ствари свих владајућих гарнитура, које им показују да нe знамо шта хоћемо а тиме ни како то нешто постићи.

Надаље, проблем Космета није и не сме бити издвојен проблем, увезан је са свим процесима, проблемима и отвореним ставкама на Балкану. Допуштањем да се проблеми одвојено и сепаратно решавају, ми широко отварамо врата да свако од тих питања буде решено противно нашим интересима па тиме и да укупно српско национално питање на Балкану добије потпуно негативан исход.

Сви балкански изазови, осим делимично Републике Српске, решавани су одвојено и резултати су поражавајући. Вероватно би и Република Српска завршила на сличан начин да на самој територији РС није постојала снага оличена у руководству и народу, чинилац који није могао бити до краја занемарен.

Пад РСК, прогон преко 200.000 Срба и немогућност враћања и живота, Вијеће српских општина у Републици Хрватској које је остало мртво слово на папиру (слично као што ће и ЗСО на Космету), признање Македоније без решавања и једног проблема српског народа и СПЦ (територија која није ништа мање битна од територије Космета у смислу српског националног идентитета и културне заоставштине), одвајање Црне Горе без решеног питања српског народа и СПЦ – само су кратки подсетници какви се резултати постижу одвојеним и површним решавањем проблема и изазова а без дефинисаних националних интереса и стратегије за остваривање.

Самим тим, Космет је само део српског националног питања на Балкану и мора бити предмет решавања у склопу са свим другим отвореним ставкама.

Сепаратним решевањем изгубићемо све те појединачне интересе и отвориће се питања која тренутно нису на дневном реду а ми ћемо се, пословично и традиционално, „разочарати“.

Заокруживањем и повезивањем свих отворених ставки би се могла направити заједничка стратегија, базирана на реалним основама. Заборављамо (у најбољем случају потцењујемо) чињеницу да ни један народ у окружењу, чак и ширем, није задовољан тренутним стањем и нису завршили процес који је у Европи започео и поприлично завршен кроз XIX и XX век. Ту мислим на буквално све државе које виде отворене ставке, навешћу само неколико примера као илустрацију. Мађари око дела румунске територије (притом треба напоменути веома блиску сарадњу Мађарске и Русије упркос чланству прве у ЕУ), Бугари везано за територију Македоније (опште позната историјска константа), Грчка „Μεγάλη Ιδέα“ (очигледно је јачање десних елемената, Златна зора, подржаних од ГПЦ како по питању Македоније тако и по питању положаја Грчке у ЕУ).

Потом, косметски проблем је и одраз регионалне нестабилности, у светлу албанског националног заноса. Стар народ али „млад“ у домену националног самопрепознавања, неоптерећен прошлошћу, подложан прозелитизму, веома експанзиван и агресиван представља проблем и изазов, буквално, свим суседима. Паметно би било наћи саговорнике у нашем окружењу, државама које се такође, у овом тренутку мање или више суочавају са истим изазовом. Превасходно, реч је о Грчкој и Бугарској. Грчка у којој живи преко милион Албанаца, одавно препознаје тај проблем, интересе Бугарске не треба ни да помињемо, поготово у домену територијалних претензија према деловима Македоније. Можда је један заједнички регионални наступ и једина шанса за македонски народ, чија је држава показала да није кадра ни способна да се избори са тим проблемом. Дугорочно гледајући, ни Црна Гора није спокојна, несвесна да јој ни чланство у НАТО, у датом тренутку, неће значити много.

Све у свему, уместо да у нашем окружењу проналазимо саговорнике ми искључиво трчимо „пријатељима“ код којих нећемо пронаћи никакво разумевање нити заједнички интерес.

Напокон, очигледна изнудица која доминира у ставовима англосаксонских „пријатеља“ као и захтев да ми нешто урадимо су одлични показатељи да постоји маневаски простор (није велики али постоји) који се мора искористити.

Може се наслутити да им је циљ да што пре и преко наших леђа реше неке своје проблеме. Ни албански елемент ту није спокојан, од варијанте формирања три албанске државе (постојећа Албанија, тзв.Косово и Илирида – западни део Македоније) на простору Балкана, лако могу да остану без и једне. У Грчкој се још нису ни покренули, у Црној Гори заустављени на почетку, у Македонији су одмакли нешто даље али су превише далеко од нечег опипљивог. Сама Албанија је потпуно окружена државама које у њима виде понецијални проблем и неће бити пријатељски настројени.

Испаде да се све своди на тзв.Косово и покушај да њихови спонзори преко тзв.Косова, тренутно и хитно, намире и привремено смире албанску незајажљивост, свесни да се тај албански елемент веома лако и брзо може окренути и против њих самих.

Узимајући све наведено у обзир, постоји одређени маневарски простор који се мора искористити. Да ли су наше политичке елите за то кадре, велико је питање, показаће блиска будућност.

Напокон, не постоје трајна решења. Изазови трају кроз читаву историју и трајаће у будућности. Шта год ми данас урадили, процеси се настављају. Косметски проблем је ова генерација добила у наслеђе, од наших данашњих одлука ће зависити ситуација у којој ће бити неке будуће генерације. Пређашње генерације нас обавезују да се Космета не одрекнемо (поготово не лицемерним ставом да то радимо у име и за потребу наших наследника), будуће генерације нас обавезују да будемо паметни и да им због крајње сумњивих и упитних тренутних интереса (ЕУ интеграције и сл.) оставимо још мањи маневарски простор и избор.

У том опсегу данашња генерација мора деловати и у том уском маневарском простору искористити све што нам се нуди.

Евентуални покушај да неко узме у руке историјску улогу „преламања преко колена“ из чисте себичности и жеље да се силом упише у историју води директно у трагедију.

На крају, мало о „унутрашњем дијалогу“. Претпоставке су се и обистиниле, дијалог служи само и искључиво за унутрашње политичко превирање, без смисла и суштине, осуђено на пропаст у домену да тај „дијалог“ изнедри нешто паметно. Власт ову тему користи за етикетирање опозиције у две крајности (издајници / ратни хушкачи) а опозиција или „пада“ на тај трик исхитреним изјашњавањем или неодговорно, начелно, одбија дијалог, амнестирајући власт и пропуштајући прилику да пре изјашњавања постави нека тешка питања.

Својевремено сам писао да опозиција мора да схвати и прихвати да је Александар Вучић изабрани председник Србије а СНС највећа странка. Шта год ко о њима мислио, тако је како је.

Сад морам да напоменем да власт мора прихватити постојање опозиционих странака, опет, шта год ко о њима мислио.

Сходно томе, неопходно је да се дијалог покрене у српском Парламенту, напокон, ту му је и место. Немам ништа против да се уз парламентарну дебату организују и дебате са осталим групама и појединцима.

Одсуство дијалога у Парламенту и одлука Председника да својим присуством удостоји само „еминентну НВО дружину“ а не и еминентне српске научнике, правнике, академике, САНУ, СПЦ и сл. представља понижавање српских институција и српске интелигенције.

Не могу да разумем да је српском Председнику битније да чује шта има да кажу НВО дружина, бриселска синекура и слични него Народни посланици, политичке странке, умни људи и српске институције.

Ако Председник Србије не поштује своје српске институције (какве год биле, ми боље тренутно немамо) и своју српску интелигенцију оличену у појединцима и националним организацијама, зашто очекује да њега неко уважава и поштује ван Србије?

Владајућа гарнитура, опозиција, политичке странке и организације, САНУ, СПЦ, умни људи и српске институције… имају обавезу да разговарају (и у Парламенту и ван њега), испуњавајући критеријум међусобног поштовања и уважавања.

Тренутак у којем се налазимо то налаже.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар