четвртак, 22 марта, 2018 у 1:13AM

Вредносна подела појава, догађаја и људи, ако се по било чему истичу, може се свести на „пример“ и „узор“. Пример, по правилу, представља нешто или некога што би требало да нам укаже како не треба а узор сасвим другу крајност, како би требало радити или понашати се.

Највећи проблем и недостатак ове поделе јесте примена на политичаре који су, по правилу, „све и свашта“ па је такво и њихово дело/заоставштина. Тиме ни анализа није егзактна, не постоје чврсти критеријуми „за и против“ и све се своди на личне или уске колективне импресије, обогаћене тренутним личним и политичким интересима.

Сведоци смо интензивне „оставинске расправе“ међу данашњом политичком „елитом“ која би требала изнедрити одлуке везано за поставку споменика Зорану Ђинђићу и Слободану Милошевићу. У политичком смислу, у крајњој изнудици због одсуства било какве идеје, идеологије и наслеђа, свако од актера наведене „оставинске расправе“ покушава да приграби нешто за себе, Социјалисти да пробају пронаћи идентитет изгубљен асимилациом и срастањем за Напредњаке а Демократе сламку спаса од заслуженог нестанка са политичке сцене. Напредњаци у свему томе виде више корисних ствари, за почетак нови запоњак за којим ћемо трчати и одвратити поглед од непочинстава као и широко прикупљање гласача и присталица, на све стране, у циљу потпуне асимилације свих могућих идеологија и уверења.

Иако није прошла неопходна временска и историјска дистанца, пробаћемо да „разврстамо“ ствари на своје место, повежемо време и простор и све то „упаримо“ са крајњим резултатом.

Ипак и на концу, суштина сваке појаве је најбоље дефинисана на њеном крају.

Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића не можемо сагледати без да оивичимо епоху која их је, као такве, створила и којој су они, својим радом, дали одређени тон.

У том смислу, без много грешке можемо рећи да припадају епохи која почиње 1945.године, после комунистичке револиције и Другог светског рата. Самим тим, неодвојив чинилац те исте епохе представља лик и дело Јосипа Броза Тита.

Тито, Милошевић и Ђинђић представљају један непрекидан ток догађаја и идеја, сваки следећи је „логичан“ наставак оног претходног. На темељима заоставштине претходника, превасходно њихових илузија, погрешних потеза и заблуда, настали су њихови наследници баш онакви какви јесу.

Данашња Србија,

…дубоко подељена, са урушеним свим моралним и вредносним критеријумима, без здравог система и реда, одрођена од своје суштине и темеља свог постојања оличеном у православној вери и косовском завету, девастиране инфраструктуре и привреде, заробљена у самоубилачкој догми неолибералног концепта оличеног кроз зеленашење које називају банкама и робовласничком систему оличеном кроз „отворено тржиште“, стране инвеститоре и домаће тајкуне…

представља резултат читаве те епохе.

Сваки од наведена три чиниоца су дали немерљив допринос да данас изгледамо како изгледамо.

Кад су такви резултати, тешко да можемо говорити о „узорном“ делу њихове заоставштине. Најбоље је да говоримо из угла „примера“, па можда нешто и научимо за будућност.

Из „Титовог периода“ (1945.-1990.) нисмо научили да је његова моћ само склоп геостратешких околности које су га позиционирале и дозволиле да, између два велика блока, направи творевину коју ипак можемо назвати државом. Спољни зид санкција према енергентима из СССР и минимално „уграђивање“ на препродају истих нам је доносио енормну корист. Та погодност заједно са развијеном војном индустријом је представљала једини реалан извор финансија из кога су се финансирали сви губиташи комунистичке „планске индустрије“ која је нпр. својом „генијалношћу“ железару Смедерево позиционирала где нема ни грама неопходне руде. Таквих примера без смисла као и нагомилавања конкурентних индустрија на малом простору има на претек. Нацрт „Меморандума САНУ“ из 1986.године, кога највише оспоравају и етикетирају они који га нису ни прочитали, најбољи је сведок промашаја. Суштинска индустријализација никада није ни завршена, у смислу потпуне модернизације, што се најбоље осетило кад смо били принуђени да изађемо на „тржиште“.

Инфраструктура је, можда, једина светла тачка тог периода, масовна изградња финансирана новцем који је, превасходно, како смо већ навели, долазио само и искључиво због геостратешких околности.

У том периоду смо, зарад идеја комунизма и југословенства, потпуно потиснули стубове нашег постојања, нашу националну и верску припадност. Посекли смо грану на којој седимо, нешто што нас треба повезати, ујединити и дати неки виши смисао.

Напокон, постали смо нешто што никада нисмо били и немамо никакве традиције – република. И у том смислу смо изгубили један кохезиони национални фактор, фактор окупљања и уједињења, какав год он био.

Из „Милошевићевог времена“ (1990.-2000.) нисмо научили да треба препознавати померања на „геостратешкој шаховској табли“, да као малобројна нација на вертометини морамо препознавати и антиципирати будућност, проналазити модусе за прилагођавање и разговор са свима. Од потпуно потиснутог националног осећаја преко ноћи смо упали у фазу инструментализованог национализма, лажног парламентаризма и вишестраначког система без смисла и реда. И све то зарад одржања одумируће идеологије комунизма. Нисмо научили на кога се можемо а на кога не можемо ослонити, нисмо научили да се у кавгу улази само ако смо спремни ићи до краја. Нисмо научили да се темељни национални и државни интереси не користе као монета за поткусуривање зарад простог опстанка на власти. И напокон, нисмо научили да ће сваки проблем који гурнемо под тепих, недуго затим, изађи у још горем обиму и облику.

Из „Ђинђићевог времена“ (2000.-садашњост) нисмо научили да странац не доноси слободу, да идеолошки и традиционално не припадамо данашњем Западу јер данашњи Запад није ни близу оног на који смо, између два рата, слали наше умне људе на школовање. Да свака услуга кошта и да је најјефтиније кад се одмах плати. Да се грађанско и национално на нашим просторима не може изједначити. Да страни капитал није ту да нас развија него да себи прави профит. Да је идеја „отвореног тржишта“ смишљена од оних који тај принцип нису поштовали док су се развијали и јачали. Да велики број странака не значи и висок степен демократије већ висок степен уцене и личних интереса. И напокон, да се послодавац мора слушати.

На крају, можда и најбитније, нисмо научили да су људи највеће богатство и највећа снага. За разлику од Тита који је покушавао да од стручњака направи своје присталице, све гарнитуре од 2000те до дан данас од својих присталица желе да направе стручњаке.

Директан пут у пропаст којег смо сведоци дан данас, оличен у одливу квалитета, негативној селекцији и губитку наде која резултује стравичним одумирањем.

И где смо данас?

Све нас је мање, остали смо без инфраструктуре из доба Титовог комунизма, нисмо повратили осећај припадности држави, нацији и вери, опет, потиснут за време комунизма а изманипулисан и инструментализован за време Милошевића. Потпуно урушена привреда и економија током времена Милошевића да би, након петооктобарских промена, оно што вреди било предато странцима у руке. Поремећен вредносни систем је после 2000те изнедрио нову гарнитуру политичара одгајаних на комунизму и планској привреди а потом преоубучених у дрес формалне демократије без суштине и матре „неолибералног концепта“ који нас је одвео у робовласништво.

Можемо закључити да су Тито, Милошевић и Ђинђић не само имена већ оличења тих вредносних верикала. Све остале „bella figurе“ српске политичке сцене од 1945.године па до дан данас, представљају само варијацију на тему наведене тројице, неке њихове комбинације и мешавине. Моја процена је да ће те остале историјска наука забележити на нивоу Шћепана Малог и ништа преко тога.

Брине ме покушај и тенденција неких да избегну такво исходиште и да по сваку цену пробају да се „упишу у историју“. Такве идеје, показало се, изроде трагедију.

Поред свега наведеног, стојим на становишту да сва тројица заслужују вечно исходиште у „Алеји заслужних“, и као „пример“ и као „узор“.

Ђинђић је већ нашао ту „меру“ и остаје још да тамо оду Тито и Милошевић. „Кућом цвећа“ смо Тита преценили а двориштем у Пожаревцу смо Милошевића потценили.

Заслужују и споменике на новом реконструисаном „Студентском тргу“, сва тројица, у низу.

Добро би било да професори и студенти околних факултета имају пред очима сву тројицу, неби ли нешто из тога научили и неби ли се, напокон, изнедрила генерација која ће „савладати градиво“ у најбољем интересу будућих нараштаја.

Posted by Напредни клуб
Categories: Ставови, Текстови и анализе