Александар Ћурић: Политичка реалност

уторак, март 6th, 2018 у 4:31PM

Сведоци смо завршетка још једних избора. Без обзира што су ови последњи локални, везани за Београд и још 3 општине, ово је одличан тренутак да се подвуче црта под српску политичку сцену и неке појаве назову правим именом.

На почетку, неопходно је потпуно одустати од анахроне поделе српске политичке сцене на рогобатну поделу, без суштине и смисла: лево, центар, десно.

Време у коме живимо је ову поделу одавно послало у историју а наше политичке „елите“ се, из неспособности и незнања, ове сегментације држе као пијан плота. Одсуство било какве идеологије, темељног програма и плана, вођени илузијом да се политиком успешно могу бавити површно и из хобија, закопани у страх од промена испољен кроз бесконачну рециклажу (баш свих и без икаквих критеријума) „старих и потрошених“ лица, наше политичке странке, поготово из опозиције, не налазе никакав другачији модус позиционирања осим избора једне од ове три варијанте.

Позиционирање у политички центар по систему „све ми боје лепо стоје“ представља врхунац погубљености и одсуства профилисаности и смисла.

Конкретно, навешћу вам лични пример па покушајте да искористите ту анахрону и застарелу поделу да ме „сместите“ негде. Припадам здравој националној десници (НЕ десници са дијагнозом и ценовником „шешељевског типа“, ослобођен сам предрасуда и без икаквих шовинистичких идеја, уз пуно поштовање свих других народа и вероисповести), умерено социјално осетљив (нисам комуниста и нисам поборник да се може лежати и не радити ништа али свакако убеђен да држава и друштво морају повести рачуна о иоле здравијој прерасподели и заштити социјално рањивих категорија) и умерено сам конзервативан.

Где припадам? Па нема ме нигде на тој мапи, невидљив сам за наше политичке елите, за сад не постоји нико на политичкој сцени ко би окупио људе оваквих позиција и ставова. Свесно или подсвесно, велика већина људи у Србији, мање/више припада овој идеји. Можемо слободно рећи да је 80% гласачког тела на овим правцима.

Шта се дешава са тим гласачима на изборима? На изборима лутају од странке до странке правећи компромисе са неком од ове три одреднице које их карактеришу. Најбољи доказ томе јесте управо шизофрено преливање гласова од избора до избора, што је последица разочарења у претходно „заокруживање“ и пратећи компромис, прављење новог компримиса и промена „заокруживања“. И тако у круг.

Политичка гарнитура која буде ово схватила, прихватила и у складу с тиме поставила принципе, направила смислен, озбиљан и темељан програм и веома опрезно и промишљено бирала експоненте нове политике може да се нада успеху. Неопходно је направити разлику између политичара и државника, члана и функционера, идeолога и оперативца/менаџера. Монолитан политички блок са јасним правилима и унисоним ставовима а не револверашка дружина која „пуца по виђењу“, што један гради то други руши, по истом питању неколико различитих ставова и сл. је обавеза и неопходан предуслов.

Нећу погрешити ако кажем да је Србији у овом историјском тренутку овако нешто насушна потреба.

У време кад је Европа била запљуснута новим неолибералним и грађанским концептом наша политичка елита је лутала између комунизма и инструментализованог национализма. Сад кад се Европа поново окреће националном концепту суверености, кад је идеја ЕУ пропала на буквалном свим тестовима времена што се очитује у немогућности проналажења компромиса ни по једном суштинском питању, кад неолиберални концепт залази а грађанска припадност даје примат националној припадности ми, изгледа, поново каснимо, хоћемо да будемо „већи католици од Папе“, пупчаном врпцом везани за нешто што, суштински, никада нисмо били нити ћемо икада бити. Најбољи доказ за то јесте чињеница да, ето после 18 година неолибералног и грађанског „третмана“, у Србији не постоји више од 10-15% популације тог гласачког типа. То су на својој кожи најбоље осетили они који су играли на ту карту и за потребу удварања тој мањини запоставили велику већину. И после се питају како/зашто?! Ето тако.

Кад све ово схвате и прихвате, порођајне муке се настављају.

Прочитајте програме политичких странака у Србији, поготово оне које су „одлучиле“ да буду у или око центра. Поред тога што ћете пронаћи, за једно поподне, набацане и смандрљане спискове лепих жеља „аланфордовске“ филозофије „боље бити богат него сиромашан“, наћи ћете комплетан дијапазон левих и десних идеја и то позиционирање у политички центар, у најбољем случају, може представљати само аритметичку средину листе лепих жеља.

О конкретним плановима, идејама, разумевању међусобне условљености и реалности нема ни говора.

Онда тек наступа реализација. Тек је то „девети круг пакла“. Никако не могу да схвате да не може из хобија, поред рачунара, са друштвених мрежа, уз нешто друго, у слободно време и сл.

На људима и са људима се мора радити.

И кад све то схвате и примене то у свом микросвету, под хитно морају да прихвате чињеницу да је Александар Вучић изабрани председник Србије, СНС најјача политичка организација у Србији, са свим својим слабостима и манама, којих је Вучић одлично свестан и које, још увек и уз свесрдну индиректну помоћ опозиције, веома темељно покрива и тапацира.

И поред велике помоћи (злоупотребе) медија, институција и новца није ни мало лако држати монолитност блока који није базиран на идеологији него на интересима. Мислим да је то најтеже. Њему одлично иде, понављам, уз обилату индиректну помоћ опозиције.

Шта год ко мислио о Вучићу, он је врхунски политички професионалац, сагледао је и прихватио „кооринатни систем“, особености „тржишта“ и задата правила игре и све то преточио у апсолутну власт и диктатуру. Како сад ствари стоје, ако се у опозицији не деси неко „просветљење“, пре ће се десити унутрашње урушавање владајуће гарнитуре него што ће им неко споља моћи „наудити“.

Оно што је Вучић, изгледа једини, научио јесте да задњих 30 година већина гласача не гласа ЗА већ гласа искључиво ПРОТИВ. Идеју да поред стабилизације свог гласачког тела (колико год оно било) ради на спречавању масовног гласања „против“ је прецизно спровео у дело. Зато и имамо ситуацију да 25% гласача доноси апсолутну власт. Ово није процена нити мишљење, ово су чињенице!

Све у свему, на другој страни имате озбиљног и спремног противника. Свидело се то некоме или не.

И на крају мало о „хигијени“ политичке сцене.

Кад неки кошаркашки тим изгуби 50 поена разлике, потпуно је неозбиљно да се жале на судије. Судије својим пристрасним одлукама могу да „преломе“ утакмицу у датом тренутку па да се изгуби са максимум 10ак поена. 50 разлике сигурно не!

Сличан принцип треба да се примени и на политичке утакмице, кад је већина актера у питању с напоменом да у овом случају уместо кошаркашких судија можемо говорити о сету околности које књижимо под „изборни услови“.

Какви год изборни услови били, ко на излазност од око 51% у шаренишу Београда где је све „под руком“ није у стању да пређе цензус треба да нестане са политичке сцене. Овакви или онакви изборни услови могу квантитативно утицати на резултат/мандате, могућност или немогућност за нешто више. Останак испод цензуса директно показује одсуство квалитета и смисла у оквиру те политичке структуре.

Природни закони који због одржања снаге и виталности групе одстрањују најслабије се морају применити и на политичку сцену. То је нешто што се није обавило на време и ово је последњи тренутак.

Свако ко неким будућим потезима буде покушао да спречи ту „природну политичку селекцију“ не ради ни у свом ни у интересу Србије.

Posted by
Categories: Ставови, Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар