Александар Ћурић: Преломни тренутак

петак, 21 децембра, 2018 у 1:40PM

ЕУ је пред распадом. Форма без суштине и договора око било ког суштинског питања. Одлазећа администрација није постигла никакав резултат, ни по ком питању. Однос ОВК терориста према бриселским званичницима најбоље показује да су пали на најниже гране, бриселска синекура за коју још само преостаје да се покаже да нема никакав разлог постојања.

Очекују их избори у мају са веома неизвесним исходом. Британци су сишли са „тарабе Европе“ на којој деценијама (ако не и вековима) седе. Одлазак је неминован, уколико и Британија и ЕУ не желе да направе комплетну спрдњу и са вољом гласача у Британији и, већ очигледно релативним и потпуно утопистичким, правилима ЕУ. Да ли ће се одласци завршити на Британцима? Неће сигурно.

Најјаче државе ЕУ, на унутрашњем плану, улазе (ако већ нису и ушле) у кризу. Оне слабије убрзано пропадају.

Пред неизбежну нову „поделу карата“ која ће пре изнедрити распад него хомогенизацију, најгоре би било дозволити да на нама „забоду“ њима поенчић а нама дефинитиван пораз.

Рат који бесни између америчког председника Трампа и његове „дубоке државе“ је далеко од разрешења, једино што знамо јесте да Трамп неће изаћи као победник. Како све што је лепо има крај и време брже протиче него иначе, следеће године долази јутро кад ће се Трамп пробудити и схватити да улази у нови предизборни циклус председничких избора. Жеља за другим мандатом ће превагнути, што због личне сујете што због чињенице да за његовог мандата Америка није урадила ништа што би се памтило, па ни оно најгоре, да уништи још неку државу и масакрира неки недужни народ. Нула.

Пред неизбежну предизборну кампању, најгоре би било да на нама „забоду“ један предизборни њима аргументић а нама дефинитиван пораз.

Регионално, слика се такође мења, убрзано.

Македонија улази у следећу, вероватно и финалну, фазу распада. Илузија да ће снисходљив став према албанском елементу и англосаксонском протекторату донети резултате, у смислу стабилније будућности, директно се показују као пропаст. Отварају се нова питања.

Босна и Херцеговина, немогућа творевина, је на корак од продубљивања кризе, како институционалне тако кризе отварања хрватског питања.

Црна Гора, породична и мафијашка прћија, није држава, више личи на бразилску фавелу која се налази на листи чекања у агенди албанског и бошњачког националног питања. Творевина без реда и поретка, закона и правила, без темеља у било чему. Најмање у традицији и наследству. Одлука да праотац новопечених милогораца буде Тито те комични покушаји да се изврши „вредносна трансплантација“ са Његоша на јуришника вражје дивизије показује дубиозу проблема и бесциљно лутање које неће одвести нигде.

И оно што је било привидно затворено изнуђеним формалним учлањивањима у НАТО се поново отвара у још већем обиму. Форма никад није нашла решење нити надоместила суштину. НАТО није црногорце примао у чланство да би велике чланице НАТО ратовале за њих већ обрнуто, да би црногорци ратовали за НАТО, негде и некад. Данас и за почетак патролирали по окупираном Космету. Сутра ко зна где.

Пре неколико месеци сам писао о веома уском маневарском простору који имамо.

Да ли се нешто мења? Свакако. Данас са сигурношћу можемо рећи да ће сутра бити већи него што је био јуче. Велики? Не, само мало већи. То је лепа вест коју треба препознати и максимално искористити. Да ли ће нас то довести до успеха? Само од себе неће сигурно. Ако нас већ сутра чекају нешто боље карте него што имамо данас, зашто одиграти и изгубити са постојећим?! Чему журба?

Све у свему, нема бољег тренутка од овог данас да се бриселски преговори, за почетак, „ставе на лед“. То желе и Американци па је време да им се испуни жеља.

Пре него што се било ко други укључи у процес или га преузме, неопходно је, и формално, бриселске преговоре прогласити неуспешним. То ће Бриселски споразум и све додатне елементе ставити ad acta. То ће, само по себи, бити успех.

Избацивање старих неспособних елемената и долазак нових способнијих елемената у преговоре захтева нову поставку и позиционирање. Сјајне ли прилике да се тема, за почетак, врати у Савет безбедности и УН. Или барем да тај нови формат укључи све сталне чланице Савета безбедности.

Уколико велике силе заиста интересује мир на овим просторима једино право решење лежи у једној великој мировној конференцији у коју ће бити укључене све државе Балкана. Решавање отворених националних питања и корекција граница према националним критеријумима представља неопходан предуслов за некакав, иоле одржив, мир на који ће параф ставити све велике силе. Од њих свакако све зависи, и мир и рат.

Све остало је само губљење драгоценог времена пред неки следећи крвав рат на овим просторима.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар