Александар Ћурић: Прва тачка окупљања

петак, 8 марта, 2019 у 10:02AM

Биће да нема сфере живота која за данашњу Србију није проблематична. Колико год само побројавање проблема није лак задатак толико је њихово решавање још теже. Међутим, пре него уопште кренемо у тај тежак и дугорочан процес решавања, неопходно је одредити шта ми желимо и поставити неке приоритете, поставити хијерархију. То је, чини ми се, данас најтежи задатак.

Косметски проблем је данас постављен у центар, како деловања тако и занемаривања. Са једне стране имамо групацију која само и искључиво дебатује о Космету, потом групацију која схвата важност Космета али свој рад фокусира на неке друге проблеме данашњице и, финално, имамо групацију којој Космет не представља буквално ништа.

Назовимо ствари правим именом и поставимо их на своје место.

Космет није, данас, ни најтежи (по првима којима је само то план деловања) а ни најлакши (по другима којима у суштини није ни битан) проблем.

Ми данас имамо један једини задатак, веома прост и лаган задатак – НЕ ОДРЕЋИ СЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ. Никаквим потписом, никаквим признањем, ничим.

И то је то, ништа више се не тражи од нас у овом историјском тренутку.

На мање од тога немамо право, за више од тога, у овом тренутку, немамо снаге.

Свима је очигледно да тренутно за више немамо снаге.

Но, многи имају дилему зашто на мање немамо право. Па немамо, ни из „власничких“ нити духовних нити идентитетских разлога. Ни прагматични разлози на које се многи, занемарујући ове прве, свесрдно позивају нам тако нешто не дозвољавају.

Данашње генерације нису ексклузивни власници тапије Косова и Метохије па самим тим немају право ни да га се одричу. Неко други је давно тамо поставио наше темеље, суштину нашег постојања, наше колевке и огњишта. То је центар наше духовности и нашег идентитета. То није на предају нити продају. Генерације се нису одрекле и плаћале су велику цену за такав став. То је минимум карактера који морамо, као нација, данас показати. То је наша обавеза јер живот са нама није ни почео нити се завршава. Наш живот је само „трептај ока“ и ваљало би да се потрудимо да нас, ако не по нечему јуначком, не запамте по неком непочинству. А одрицање јесте непочинство на историјском нивоу. Окупација није губитак док се не призна, док се својевољно не одрекнемо. Одрицањем је процес губитка финално завршен.

Прагматични разлози за одрицање такође не постоје.

Безбедносни – одрицањем свакако нећемо зауставити агресивни албански елемент, било какво признање би било само завршетак једне фазе и прелазак на следећу. Српски народ на Космету неће бити ни у бољој ни у лошијој ситуацији, они су доле непожељни у сваком случају. На њих ће се притисци свакако појачавати без обзира на све. Судар је неминован. И у том судару, који ће бити кобан по албански елеменат, ће бити више учесника (Грчка, С.Македонија, Бугарска, Црна Гора) па самим тим нема ни једног разлога да данас излазимо са било каквим решењем, поготово не предајом.

Економски – ситуација на Космету са нашом економском ситуацијом нема никакве везе. Политички проблеми се не решавају економским мерама, ни економски политичким. Све што слушамо на ову тему су испразне фразе иза којих не стоји никакав садржај осим обмане.

Политички – што би неко рекао, „нећемо ми ниђе“. По свим параметрима, нити нама треба ЕУ нити ми требамо ЕУ. За разлику од нас, којима се химером еуропејства покривају дезинтегративни садржаји, ЕУ је наведене чињенице свесна и то ни не крије. На страну што је и сама ЕУ на крају свог постојања па је пут у „ништа“ сам по себи неразуман.

Тек су парцијална решавања проблема погубна. Блиска историја нам то одлично показује. Наследници комуниста су признали Македонију без и једног захтева. А тај простор је скоро па једнако важан као и Космет. Нису нашли за сходно ни да Србима, који су остали у тој комунистичкој творевини, обезбеде основна права и слободе, од демократских до верских права. Као и Македонију, све смо решавали парцијално и на, скоро, свим фронтовима остали поражени – Српска Крајина, Западна Славонија, Источна Славонија, Црна Гора. Да није Републике Српске, пораз би био потпун. Како не постоје трајна решења, тако ни Република Српска није спокојна. Ни Српско Војводство. Ни Рашка. У том смислу, тај процес растакања кроз парцијална решавања мора бити одмах заустављен.

Српско (територијално) питање на Космету се може отворити само ако се отвори на свим просторима у окружењу. Признајем само решење које ће узети у обзир српске националне интересе на свим просторима и у том светлу се могу и направити неки компромиси. Парцијална решавања воде у потпуни пораз, корак по корак.

Ово је прва тачка окупљања Националног блока, нешто око чега морају да се усагласе и договоре и они који причају само о Космету и они који показују неопходно поштовање према Космету, свесни његове суштинске важности, али фокус деловања држе на вредносним и системским проблемима Србије.

Први да се покрену у деловање и на другим важним фронтовима а други да заузму јасан и чврст став око теме која им није прва тачка деловања а разумеју шта је Космет и колико је битан.

Договор на овом месту омогућава да се заузме јасан став везано за Космет и отвара простор и за остала поља деловања, која су можда још проблематичнија и тешко се могу решити простим заузимањем става. Питања најбољег уређења, здравог система, националног идентитета, националне културне политике и биолошког опоравка су тачке које су значајно теже и које нас дефинитивно могу одвести у пропаст.

Космет без националног идентитета и националне културне политке неће значити ништа. Национални идентитет и национална културна политка без Космета (па макар и под, од нас непризнатом, окупацијом) не могу постојати, немају темељ, садржину као ни моралну, идеолошку и вредносну вертикалу.

Остаће само љуштура без смисла.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар