Александар Ћурић: Рат

субота, јул 28th, 2018 у 11:53AM

Уважавајући чињеницу да је рат иманентан људској природи као и да поред и упркос потенцијалном ослобођењу доноси људске трагедије, смрт, разарање и беду, посветићемо се том појму у оквирима простора на којем живимо а у складу са глобалном политичком и гостратешком коњуктуром.

Превише је насловница на којима можемо прочитати „РАТ“ да би се преко једне овакве теме требало олако прећи.

Неколико чињеница и историјских константи морамо подвући и на њих рачунати кад год се помене „РАТ“:

  • Рат зависи само и искључиво од великих сила. Ако велике силе, у датом тренутку, не желе рат, мале државе не могу кренути у исти, без обзира колико то желеле, биле за њега спремне или колико год њихово достојанство то захтевало. Следствено томе, ако велике силе желе рат на одређеном простору, мали народи ће ратовати, желели то или не, спремни или не, имали разлога или не. Најбољи пример томе су последња 4 рата у којима је српски народ учествовао мимо своје воље – Први светски рад и агресија Аустроугарске и Сила осовине (рат је Србију затекао потпуно неспремну, после тек завршених балканских ратова, скромног наоружања, запуштених усева и недостатка хране…), Други светски рат – агресија нацистичке Немачке и њених савезница (потпуно неспремна тешком унутрашњом политичком ситуацијом, безбедносним изазовима на територији Македоније и Космета, сецесионистичким активностима великорватског елемента, дезорјентисаношћу Намесништва…), распад СФРЈ (српски народ и даље очаран идејом југословенства, амбиција комунистичког руководства за очување какве такве Југославије, потпуно погрешно поставњени циљеви, још гора реализација) и агресија НАТО пакта на СРЈ (деценијско нерешавање проблема на Космету, злоупотреба Косметске ситуације у унутрашње политичке обрачуне и намештање избора, неадекватна спољна политика зачињена потпуним одсуством реакције на медијски рат, исцрпљеност санкцијама…).

  • Рат је бизнис и много кошта. Да би се ратовало неопходно је комплетан систем пребацити на ратни режим, неко војску мора хранити, индустрија се мора усмерити на потребе рата. Неопходна је велика количина скупе ратне опреме и материјала који се тешко стиче а још брже троши. Прелазак на режим рата не траје „до понедељка“, за то су, и у случају највећих сила, потребни месеци а за мале државе и године. Сиромашне државе то и не могу успешно извести, осим кад се мора па се ни не прави рачуница јер је напад већ кренуо и непријатељ је пред вратима. Велике силе ратују кад израчунају да им се рат исплати. Математика је детаљна и тачна. Где престаје егзактна математика почиње геостратегија која се у својим даљим итерацијама опет своди на математику. Успеле или не у својим намерама, малим народима после таквих акција великих сигурно није добро. Аустроугари после пораза од Пруса и уједињења Немачке су своје интересе пребациле на југоисток правцем ка Солуну, и на том правцу се нашла Србија. Давно пре 1914.године одлучено је да се крене у тај поход. Тај рат је био подстакнут од Немачке која је желела да се укључи у оркестар великих империја а Аустроугарска као једни модус преживљавања, опхрвана великим унутрашњим проблемима… За нацистичку Немачку нема потребе елаборирати. Распад СФРЈ је финансиран споља и математика је више него јасна. Све настале државице су далеко од независних, отето им је скоро све што вреди, дубоко су задужени и подложни свакојаком политичком фабриковању… Космет је стратешка позиција, албански елемент у наступању, неоптерећен историјским наслеђем и погодан за верски и политички инжењеринг. Космет је богат ресурсима и тај плен је већ подељен…богата ресурсима одскочна даска за све даље активности, од трговине дрогом до даљих војних кампања…

  • Балкан је сиромашан. Државе на Балкану можда имају ресурса за 7 дана озбиљног рата и то потпуно застарелим технологијама. На срећу по буџет а на жалост по безбедност, од модерне и најновије опреме немају ништа. Чак се и за велике светске силе може проценити да имају за 1 месец рата најновијим технологијама. Можемо тек да замислимо у каквој су ситуацији државе на Балкану. Сходно томе, неко би тај рат морао да финансира са веома упитном математиком да ли ту има профита и интереса. У тренутној консталацији, нико није спреман уложити једног цента у рат на Балкану. Такође, велике силе неће ратовати због нас, никада то нису ни чиниле. Примера ради, можемо одмах да разочарамо загрижене русофиле – Царска Русија у Први светски рат није ушла због нас.

  • Баклан је буре барута. Онај ко каже да на Балкану неће бити рата не зна ништа. Или намерно неће да зна, зато што му то „незнање“ пуни или допуњава кућни буџет. На Балкану је било и биће ратова, у будућности сигурно, само је питање кад и у каквим консталацијама. Не постоје трајна решења, поготово на Балкану где никад и ни једно решење није било трајно. Поготово на данашњем Балкану где ни једно питање није решено. Велике силе би веома лако могле стабилизовати Балкан али им то није у инетерсу. А тек чињеница да конзервирање и стабилизација на Балкану не одговара Ватикану даје свему овоме посебну ноту, која се у сваком рату испољи кроз варваризам и масакр највећих размера.

  • Рат се не спречава само дипломатијом. Дипломатија неће спречити потенцијалног нападача да крене у акцију. Спречиће га математика којом ће израчунати да му се то не исплати а контра-тег на том тасу је оружана сила која дочекује нападача. Дипломатија без силе која стоји иза речи као „аргумент“ представља само, свима очигледан, пацерски блеф. Зато је време да сви, од обичног грађанина до Председника схватимо да снисходљивим ставом и сувом дипломатијом нећемо одвратити потенцијалног нападача. Може га одвратити само релативно снажна војска, обучен официрски кадар и довољно обучено становништво спремно да се брзо и квалитетно одазове на позив отаџбине. Ту сва прича и почиње и завршава се.

  • Потписати нешто или не, није свеједно. Навешћемо два примера са почетка и средине двадесетог века. Црна Гора је на почетку првог светског рада заузела резервисан став према ратним дешавањима на Балкану. Руковођена искључиво сопственим интересима освајања Скадра (на који је у једном тренутку и кренула, потпуно окрећући леђа од налета Аустроугара) није желела директан сукоб са Аустроугарском, чак је у циљу испуњења циља била спремна да потпише и сепаратни мир. Како ти њихови циљеви нису били оствариви на крају су довели себе до потписа капитулације 1916.године. Ни напори Нејске владе нису уродили плодом и самим потписом капитулације су себи ускратили право за независност, добијену на Берлинском конгресу. Избор је био да ли ће Црна Гора припасти Србији или Италији. Црногорци су, гледајући са ове дистанце, имали много среће. Некако сам сигуран да се 2006.година Италијанима не би десила. Ето шта један олак потпис учини. Поготово имајући у виду да, чак ни, Србија и поред великих жртава и војних напора није била сврстана у ред савезница. У том смислу, Црна Гора није имала шансе. Нешто свежији пример јесте Француска, која је потписала капитулацију у Другом светском рату. Само на труд Де Гола и величину земље успели су да очувају какву такву независност после рата и то представља само ретку изнимку. Никако не смемо заборавити ни Немачку. Шта се год коме чинило, и данас је Немачка под одређеном окупацијом Савезника, хтели они то да признају или не. Све наведено треба да буде снажна опомена данашњој владајућој елити да добро промисли и извага на шта ће ставити потпис. Јер, заиста, није свеједно, ни краткорочно ни дугорочно.

Оно што је у нашем случају најтрагичније јесте чињеница да немамо појма шта хоћемо и што нисам начисто да ли смо мање спремни за овај данашњи мир или за неки будући рат.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар