Александар Ћурић: Реафирмација националне политике

четвртак, јун 7th, 2018 у 9:45PM

Наднационална организација (ЕУ) створена као мировни пројекат све више губи смисао свог постојања. Британци одлазе, у Немачкој, Француској, Италији…незаустављиво јачају националне опције и питање је времена кад ће, „само“ од нивоа партиципације доћи у ситуацију да преузму власт и крену путем сопствених националних интереса. У великом броју других чланица ЕУ на власти су националисти, од Орбанове Мађарске до неоусташке Хрватске. Никога од њих не интересује бриселска мутантска синекура. Простор Источне, Југоисточне Европе и Балкана захвата нестабилност као резултат нерешених националних питања… Пројекат ЕУ је мртав.

Док пратимо, сад већ незаустављиве процесе, морамо се осврнути и анализирати шта се по том питању дешава у Србији.

По том питању ситуација у Србији је потпуно трагична. Политички, културни и медијски простор је потпуно окупиран анационалном другосрбијанском идеолошком мантром, гадљивом на све што носи предзнак „српско“, упрегнут у покушаје да се све што је српско избрише и на народ накалеми нека туђа вредносна верикала неоптерећена било каквим вредносним и традиционалним критеријумима. Мантра иза које се крије испразна љуштура безличног, површног, перверзног, потрошачког, херметизованог и саможивог друштва које као врхунско достигнуће проналази у безразложној трци у некакве интеграције, у сусрет начелним вредностима иза којих не постоји никаква или барем не здрава суштина.

И док та колона дезорјентисаних невољника која, заслепљена трчећи ка ничему, на сваком кораку изгуби део индивидуалног и колективног идентитета, корифеји те трке на свему томе одлично зарађују.

Неопходан услов у сламању једног народа и његове државе почиње урушавањем свих институција државе. Процес који је започео индиректно, више узрокован ратним окружењем из деведесетих, после петооктобарских промена је добио карактер директне намере и плана.

Јавна управа, војска, полиција, школство, универзитет, судство, здравство…су дотакли дно. Јавна управа се претворила у страначку прћију за удомљавање послушника, војска/полиција сведена на ниво „младих извиђача“ неспремних да за дужи временски период адекватно одговоре на потенцијалне и све извесније безбедносне изазове, школство и универзитет „ослобођени“ критеријума квалитета и потпуно развлаштени у процесу васпитања српске младости, судство заплашено и корумпирано усмерено да у свом раду, уместо закона, чита владајућа страначка саопштења као врхунски кантар пресуђивања, здравство потпуно урнисано до нивоа да је боље умрети него се разболети…

Негативна селекција је поплавила све нивое друштва, главни аргумент стручности је постала послушност и политичка подобност.

Створена је „дубока држава“, мешавина неспособних кадрова, агресивних невладиних организација и пословно-медијских интересних група чији је први циљ потпуна дезоријентација народа којем би се у том лутању могла, у замену за власт, моћ и утицај, имплементирати курентна идеолошка и вредносна матрица наметнута са стране. Странке као такве су престале да постоје осим у циљу стварања маскараде и представе за народ. Потенцијал да нека „странка“ дође на власт зависи од концентрације моћи и утицаја који се из невладиних и пословно-медијских интересних група пренесе на ту странку. Негативне последице су дугорочне. Сутра да на власт дође потпуно исправна, искрена, поштена и способна екипа људи, требаће им барем 10 година да тај позитиван тренд спусте по дубини (уз све снажне отпоре које ће имати од те „дубоке државе“) да би их на крају сачекали погубни резултати урушеног образовног система које ће на дужи временски период стварати кадрове ниског квалитета, иницијално намењене за „инвеститоре“ којима држава поклања све, од бесплатне земље и радника до пелена за исте.

За оног ко својим личним трудом и талентом можда и успе да се издигне изнад те мочваре, поставља се питање да ли ће, ако и остане у Србији, бити здрав (и физички и духовно) и да ли ће га интересовати ко је и шта је и будућност српске државе.

И све то под условом да нас не сачека неки следећи рат, још један у низу који нисмо желели и нисмо за њега били спремни.

Процес самоодрицања представља историјску константу, од коминтерносвког фабриката о „српској хегемонији“ па преко комунистичког режима, вајних петооктобарских демократа па до данашњих властодржаца који су неприродна симбиоза комуниста, квазинационалиста и либералних демократа оличених у интересној дружини руковођеној једним ултимативним циљем – опстанак на власти по сваку цену.

Процес се никада није заустављао на политичком нивоу већ је дубоко улазио у, још опаснији и са дугорочним негативним последицама, културни и идентитетски ниво.

Порицање и девалвацију српског идентитета, запостављање српских националних обележја, језика, писма, традиције и културе, аутошовинизам и етикетирање свих који национално промишљају као фашисте се калеми на промоцију и наметање „вредности“ које то никада нису биле. Да иронија буде већа, наметање се оправдава идејом слободе и подвалом званом политичка коректност. Читав тај процес треба да, између осталог, резултује добровољним одрицањем од територије Космета а потом наставком дезинтеграције остатка територије Србије и српског националног идентитета.

На те процесе скоро да нема ко да одговори.

СПЦ која је кроз векове и у најтежим моментима била место окупљања, артикулације националних интереса чак и по потреби преузимања прерогатива српске државе је под сталним ударима и покушајима разарања. Морамо бити искрени, у одређеној мери је и својим потезима остављала простор за тако нешто.

САНУ ћути, уплашена још свежим сећањима на догађаје са краја прошлог века, и све су прилике вођена тако да се спречи стварање кртичне масе најбољих од нас који би могли реаговати на ретроградне процесе који се дешавају.

Логична последица свега наведеног јесте одсуство афирмације и дефинисања националних интереса као нечег кровног и врхунског на основу чега се доносе одлуке и вуку потези по дубини.

Не можемо ни очекивати формулацију српских националних интереса јер на нашој политичкој сцени, још увек, не постоји политичка странка које би била кадра и вољна тако нешто урадити. Уплашени хорском демонизацијом појма „српски национални интереси“ и рачунајући да ће лакше заузети видљиво место на политичкој сцени беже у, наизглед лако дохватљив, простор другосрбијанштине и декларативног левичарења. На страну што то тренутној владајућој гарнитури савршено одговара. Претоварили су добар део радикалског гласачког тела код себе, манипулацијом и обмањивањем покушавају да га задрже а у исто време остваре циљеве који су том гласачком телу непојмљиви и неприхватљиви. Свесни су да ће и обрис квалитетне националне опције на политичком спектру владајућу поставку ствари срушити као кулу од карата. Како би то предупредили, у своје манипулације и обмане су упрегли, политички мртве, куртизане у ликовима Војислава Шешеља и Чедомира Јовановића, свесни да су довољно слаби да им промоција неће значити ништа и да никада неће представљати никакву опасност. ЛДП им је згодан да и у том флуидном и несталном политичком простору другосрбијанштине (12% гласачког тела) разводне ситуацију и отму по неки глас. ЛДП је довољно мртав да не могу на изборима да добију гласова ни колико су добили потписа неопходних за кандидатуру. За ту бламажу је, донекле, и власт крива. Нису им објаснили да 99% оних које су им довели да им дају потпис, у ствари, неће гласати за њих. У смислу теме којом се бавимо у овом тексту, ЛДП је мање значајан од другог актера подвале. Актуелна власт жели Војислава Шешеља и његову, такође полумртву СРС, представити као српску десницу, као некога ко води рачуна о српским националним интересима и како би он, незаслужено октројисан на место националног опозиционара, својим испадима, лупетањима, маскарадама и ријалити политиком додатно огадио и сатанизовао појам „национално“. Не треба ни да помињем неке друге који се представљају као српска десница, још тривијалније и трагичније од Шешеља.

Све у свему, политички простор за здраву, искрену, одговорну, озбиљну и темељну националну опцију је празан и спреман за преузимање.

Сходно свему наведеном, данашњој Србији jе неопходна искрена и снажна национална странка која је кадра артикулисати национално бирачко тело, понудити једину праву алтернативу владајућем режиму и великој већини опозиције која се од власти разликује само у мишљењу ко треба да влада а не како. Странка која ће реафирмисати националну политику, која неће очијукати са другосрбијанском политичком мантром и правити компромисе са темељним вредностима нашег друштва, заснованог на истинским демократским принципима који никада нису ни били супроставњени правим и позитивним националним интересима. Странка која ће веома опрезно и промишљено бирати своје експоненте, недвојбено се идеолошки профилисати и формирати један конзистентан и темељан план који ће садржати јасне смернице националног опоравка у сваком смислу, државном, политичком, институцијалном, културном…

Све осим тога представља варијацију на задате теме, исти фил спакован у мало другачију обланду.

После 25 година искључивог гласања „против“ вођени ултимативним циљем за себе: „да неко оде“ било би паметно да, за промену, размислимо ко ће доћи после.

Смена неке власти (што ће се свакако десити а од квалитетних алтернатива зависи кад) као ни улазак у ЕУ (за који се надам да се неће деси јер до дан данас нисам чуо смислену аргументацију за тако нешто) не представљају циљ по себи већ само фазу (учлањење у ЕУ највероватније не а смена власти дефинитивно) у достизању неког вишег циља. Да се све не би завршило на тој првој фази, предлажем да унапред размислимо и одлучимо ко долази после „њих“ и куда ће повести државу и народ.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар