Александар Ћурић: Реалност

субота, 1 јуна, 2019 у 1:12PM

Version:1.0 StartHTML:0000000168 EndHTML:0000017471 StartFragment:0000000438 EndFragment:0000017454

Није први пут да присутвујемо циркуској представи за слуђени народ. По ко зна који пут сведоци смо маскараде која се изводи око (званичном Београду најављеног) упада терористичке РОСУ на север АП Космет, која почиње акцијом терористичких формација на северу, зачињена београдским састанком Савета за националну безбедност, дизањем борбене готовости војске Србије и серијалом ријалити емисија „уживо“, конференција за штампу и смехотресних насловних страна које освићу дан после.

Иако свесни од почетка, од првог кајрона, да је реч о игранци, финални доказ добијамо из пост фестум изјава и „приопћења“ врховног божанства на окупираном Космету – КФОР-а, филијале НАТО-а. Наравно, то приопћење ће, брже-боље, пренети „независни“ медији попут Н1 и сл, заборављајући да нам кажу како је могуће да су пропустили да још то ујутро, како налаже истраживачко новинарство, упитају Бондстил шта се дешава и да ли је све најављено или је реч о оружаном нападу или најављеној акцији.

И тако евентуално спрече целодневну ријалити забаву.

Не пада снег да покрије брег…

  1. Актуелном режиму је најбитнији останак на власти. Притисак да признају тзв.Косово не виде као губитак српске територије и српског наслеђа већ као ризик за губитак власти и пратећих привилегија. Да постоји шанса и да су сигурни да параф на Косовску независност не би угрозио победу на следећим изборима, мастило на том папиру би, одавно, било суво као барут. То је суштина, почетак и крај сваке приче. Садржај којим се пуни та суштина је небитан јер је лаж, фолирање, манипулација, спин… И ништа више. Последње „оштре“ изјаве Премијерке на извештај Европске Комисије представљају само „пуцањ у мртвог зеца“ тј „јуначко“ показивање мишића пред одлазећом бриселском синекуром. Однос ће се свакако променити и вратити на стару снисходљивост чим се изабере нова бриселска администрација. У суштини, још један спин за унутрашњу употребу.
  2. Не постоје независни медији. Владајуће нећемо помињати, јасни су као дан. Овом приликом ћемо поменути „независне“ као нпр Н1, медиј који свакако није независан (напокон, реч је о филијали ЦНН-а) нити у својој суштини објективан. Манипулативан је као и сви остали али његова манипулација је тајанственија и софистициранија. Њихов једини задак јесте да у критичном тренутку, кад то буде требало, огрнути плаштом фингиране „истинитости, демократије и независности“, подрже тренутну владајућу гарнитуру да доврше посао предаје Космета. Све остале приче које причају а које остављају утисак објективних критичара актуелног режима нису ништа друго до залог и билдовање позиције за тај одсудни тренутак. На том путу користе сваки тренутак да горљиво промовишу свакакав другосрбијаски садржај прикључујући се главном току урушавања српске државе, вере, вредности, традиције и будућности. И нису једини…
  3. Опет је битно нагласити, једно су европске вредности а друго европски интереси. Једина додирна тачка између те две категорије је на нивоу спровођења ових других. Практично, мантра о европским вредностима служи само и искључиво у сврху гурања европских интереса. Подвала је још већа ако констатујемо да европске вредности као такве не постоје више ни у тој европи и да ни европски интереси нису интереси Европе, чак ни већине њених чланица колико интереси једне прекоокеанске гусарско-пљачкашке силе (САД), острвске земље која од почетка „седи на тараби“ (Велика Британија) и две континенталне државе (Француска и Немашка) које се надмећу за лидерску позицију на локалу. Сви остали су гарнирунг. Најбољи показатељ да су интереси испред вредности јесте понашање те међународне заједнице на нашим просторима последњих 30 година. Двоструки аршини, подршка деспотским режимима, потпуно одсуство међународног права, недефинисана и често мењана правила игре за потенцијалне нове чланове су само врх леденог брега. Конкретно, не интересује европу ни Србија ни Срби ни стање у нашој земљи. Док год испуњавају шта се захтева, власт има „carte blanche“ да се понаша како год жели. Повремени иступи који благо и површно указују на непочинства немају циљ да се ситуација поправи већ „затегне ланац“ кад окупациони намештеници пожеле да мало мисле својом главом. Груевски је одличан пример.
  4. Често можемо чути ставове из великог дела опозиције да ће од међународне заједнице тражити да утичу да се ситуација у Србији промени. Да њима обезбеде слободу медија, њима обезбеде регуларне изборе и сл. У светлу свих претходних тачака, јасно је да то није нити ће икада то бити задатак и интерес међународне заједнице. Међународна заједница ће помоћи опозицији тек кад „потроши“ тренутну екипу и кад се недвојбено увери да ће та нова екипа наставити где су претходници стали (или скренули) у испуњавању њихових интереса, потпуно занемарујући интересе и Србије и српског народа. Ових дана смо могли чути да је опозиција радосно дочекала последњи извештај одлазеће ЕУ Комисије извлачећи из њега потврду да су протести у Србији оправдани. Тачно. Али судар са реалношћу у Србији, хтели они то да признају или не, говори да ни већина њих, нити у овом облику, нису носиоци тог отпора и неопходних промена. Све што сам месецима писао око велике већине опозиције, форме удруживања, стратегије и тактике показало се као потпуно тачно. Протести су готови и само кардинална грешка владајуће номенклатуре их може повратити из клиничке смрти. И да се то догоди, то опет неће бити заслуга опозиције.

Паметном доста, цитираћу део из непролазног дела „Il Principe“, Niccolo Machiaveli:

…Друга врста некорисне војске (прва су плаћеници/најамници, прим. аут.) је помоћна војска, она војска коју неки владалац (или потенцијални владалац, прим.аут.) позове у помоћ да га брани (или освоји власт, прим.аут.)…Ова војска може да буде корисна и добра за онога ко је шаље, али је опасна за оног ко је зове, ако буде поражена изгубљен си, ако победи постајеш њен заточеник…Онај, дакле, који је одлучио да из рата никад не изађе као победник, нека се послужи овом војском, која је много опаснија од најамничке, јединствена и саздана да буде у служби другога, док најамничкој војсци после победе треба више времена и повољнија прилика да се окрене против тебе, није јединствена, ти си је сакупио и ти је плаћаш. Ако поставиш некога за заповедника тим трупама, не може одмах да стекне такав углед да их окрене против тебе. Једном речи, код најамничке војске опаснија је млитавост а код помоћне храброст. Зато ће се мудар владар (или прентендент на власт, прим. аут.) увек клонити такве војске, служиће се сопственом војском и биће му лакше да битку изгуби са сопственом него да је добије туђом војском. Победа коју владар извојује туђом војском, није права победа…Дакле, без сопствене војске, ниједан владалац није безбедан и влада на срећу јер у несрећи нема снаге које би устале у његову одбрану…

А мудри људи су увек мислили и мисао претворили у мудру изреку: „nihili sit tam infirmum aut instabile quam fama potentiae non sua via mixa“ – „ništa nije tako nevažno i nestalno kao glas o moći koja nije sopstvenom snagom stečena“… Sopstvena vojska se sastoji od svojih podanika, od svojih građana, od svojih ljudi. Svaka druga je najamnička ili pomoćna…“

Све у свему, поента је сопственим снагама, са сопственим народом, сопственим идејама, планом и програмом, националном идејом и идеологијом (у оквиру које је и демократија, свакако) доћи на власт. Само такав долазак на власт може бити прави, стабилан и просперитетан, у корист српског народа и српске државе.

На крају, свакако ћете морати разговарати и преговарати са том и таквом међународном заједницом и својим умећем Србима и српској држави пронаћи место под сунцем.

Национални Блок, дабоме!

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар