Александар Ћурић: Шангајска опомена

уторак, 27 августа, 2019 у 8:45AM

Сваког чуда два дана доста.

Тема Универзитета у Београду и пада на Шангајској листи није трајала ни толико. Осим експлоатације у дневно-политичка пребацивања и рециклирања већ познатих ставова политичких чинилаца у Србији, ни од једног политичког фактора у Србији нисмо могли чути ни један смислен став на ову тему нити иоле паметно решење. Сви који су се изјашњавали, боље да нису.

Одсуство реакције и пословична површност политичара којима ова вест (која би у нормалним и јаким државама била дигнута на ниво отворене терористичке претње за националну памет на дуже стазе) није прошла даље од „дежурног страначког апаратчика за брза саопштења из прве смене“ одлично показује колико их, све скупа, суштинска питања не интересују, повлађујући већини аудиторијума и својих циљних група које се о универзитет (као ни већина њих) нису ни очешали.

Нећу се бавити неспорним значајем образовања, нити понављати већ изнесене ставове. Посветићу се теми зашто је ова информација битна, за кога и у ком домену. На крају ћу изнети један предлог.

Пад на Шангајској листи је потпуно небитан у домену посматрања странаца на наше дипломце. Ко одлучи да заврши озбиљан факултет, посвети се, усвоји темељно знање и покаже капацитет и таленат свакако неће имати никакав проблем да оде негде у иностранство, на бази знања и талента. Странци ни до јуче, док је Универзитет био на вишој позицији, нису много марили за парче папира и шта на истом пише. Папир њима служи само као смерница за даље испитивање знања и талента кандидата и тај наставак је увек пресудан. Тако ће бити и сутра, па макар нашег Универзитета ни не било на ранг листи. Ко зна и хоће, увек ће имати пролаз. Битно је разумети да број тих надарених младих људи није велики, реч је о статистичког грешци. Свуда у свету па и код нас.

Све у свему, странцима та ранг листа није битна уопште. Нама, у домену одлазака у иностранство је још мање битна јер последњи интерес које наше друштво треба да има јесте да нам образовани људи одлазе.

Пад на ранг листи открива велики унутрашњи проблем који ће нас, све скупа и на дуге стазе, коштати. Тиче се превасходно академских грађана који су дипломирали, не представљају научни крем па тиме странцима нису ни интересантни а неће ићи у иностранство да возе камионе, носе ајнцер или развозе пице. Из те групе младих људи мора да се искристалише домаћа административно-пословна елита од које ће зависити наша привреда и администрација. То је база која треба сутра да уреди и води наше друштво, јавна и државна предузећа, стране фирме које имају представништва у Србији…

Од њих директно зависи какво ћемо ми бити друштво у следећих 20-30 година.

Да закључимо, шангајска листа нам говори да убрзано губимо капацитет да у догледној будућности постанемо уређено, исправно регулисано и постављено друштво и држава.

Јер све је, искључиво, у кадровима, у људима.

Ја од данашње власти никад нисам ни очекивао ништа претерано паметно, ни данас ситуација није другачија. Садашњи режим је у одласку, одигравање финалног „комада“ ће бити пролонгирано на следеће 2 или 3 године, максимално, донекле захваљујући међународној коњуктури а превасходно потпуно дезорганизованој и неспособној опозицији.

Најбољи доказ одсуства памети данашње власти и потпуне неспособности и површности опозиције се огледа на ретким реакцијама на наведену вест.

Док једни, по систему „свако се чеше где га сврби“ изјављују како то није због плагијата, други из потребе да нешто изјаве, аланфордовски „боље бити богат него сиромашан“, измишљају рупе на саксији и долазе до „епохалне идеје“ да најбоље дипломце треба стипендирати да се усавршавају у иностранству.

А трећи, огрнути у плашт „независног мишљења“ протурају причу како је то због једног или два професора који више нису на Универзитету.

И раније се одлазило/умирало па се ништа драматично није дешавало.

Пуна Орловача „незамењивих“.

Оно у чему су власт и велика већина опозиције у сагласју јесте одсуство жеље за промишљањем, дубином и смислом, конкретним идејама и потезима.

Узимајући у обзир да је све међусобно узрочно-последично увезано навешћу један пример из категорије „показна вежба“ за власт и опозицију. За власт критика нечињења а за опозицију критика одсуства плана и конкретних идеја које треба да их кандидују да некад дођу на власт.

Неопходно је увести Уредбу (или Закон, на компетентним правницима је да одлуче) којом се прописује да се на радна места у јавном сектору (администрација, државна управа, јавна предузећа…) а за која је по систематизацији неопходна висока стручна спрема може запослити само и искључиво кандидати са дипломом државног универзитета, београдског између осталог. Уредбом би се прописало да све државне установе (администрација, државна управа, јавна предузећа…), у року од годину дана, изврше прерасподелу запослених по наведеним критеријумима уз напомену да је забрањена измена систематизације у смислу да се критеријуми у домену формалног образовања спуштају.

Одговорићу унапред на неколико питања која би могла бити постављена:

– запослени који су раније примљени на места која захтевају високо образовање а поседују дипломе других образовних установа, свакако могу да наставе да раде али на местима која не захтевају високо образовање, а опет према систематизацији и потребама сваке установе понаособ.

– држава, као и сваки послодавац, задржава право дефинисања услова за пријем. Одређени број мултинационалних компанија, које поседују своје посебне програме, предност дају кадровима које су они школовали/обучавали. Пошто је капацитет тих програма ограничен, не могу бити изричити. Држава може и мора.

– овим се, свакако, не забрањује рад приватним „универзитетима“ (суштински и у великој већини вечерњим школама без икаквог квалитета), они ће и надаље моћи организовати студије и производити дипломце који ће на тржишту пронаћи место под сунцем. Верујем да ће стране компаније и домаћи послодавци из реалног сектора лакше долазити до тих „врхунских“ кадрова, неће им држава одузимати „квалитетну“ радну снагу. Напокон, трећеразредне приватне „образовне установе“ ће или кренути путем квалитета и знања или се угасити, отргнуте од политичких моћи на које су биле наслоњене.

– држава на овај начин штити своја улагања у високошколско образовање, трудећи се да најбоље студенте, у које је инвестирала, задржи у земљи и евентуално директно за своје потребе.

– овим се враћа значај и достојанство Универзитету у Београду, достојанство наставном кадру и поставља обавезу квалитета и високих критеријума.

– враћа се нада родитељима да њихов труд школовања деце на озбиљним факултетима није узалудан. Јавиће се нова нада да ће њихова деца брже долазити до посла (поготово у мањим средимама), остати у Србији и на свом огњишту засновати породице.

– 80% непотизма и страначког запошљавања се у једном потезу решавају. По правилу, партијско запошљавање страначких кадрова је праћено штанцовањем диплома приватних факултета које треба да „покрију“ та намештења. Уредба свакако те појаве неће свести на нулу али ће довести на подношљив ниво.

У наредним корацима, како би резултати ове мере били појачани, неопходно је донети:

– мапирање и увезивање сродних јавних установа и специфичних факултета како би пролаз до одговарајућег и сврсисходног запослења за најбоље дипломце био максимално скраћен и поједноставњен

– јасну стратегију високог образовања, увођењем уписних квота према потребама државе и привреде

– јасну стратегију стипендирања најбољих студената у блиској сарадњи са надлежним институтима и специјализованим научним установама

И на крају (опет да ми се не наљуте другари из опозиције што их не помињем, поготово ови из СЗС) ово је начин размишљања и делања који се тражи од вас. Прво направите добре планове и програме, смислите добре идеје, прешпартајте Србију уздуж у попреко, изађите пред људе, заслужите њихову подршку па их на крају, ако баш морате, позовите на било какав бојкот.

Мада, кад све ово урадите, бојкот неће бити ни тема за разматрање.

Национални Блок, дабоме!

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар