Александар Ћурић: Странпутица

среда, 29 маја, 2019 у 9:59AM

Много пута смо, слушајући разноразне политичаре и читајући њихове програме, могли наћи једну исту мантру – кад ми дођемо на власт Влада ће бити експертска.

Ову мантру је неоходно демистификовати како би политичка дешавања и поруке биле јасне.

Да се разумемо, правом експерту, у некој области, је место у САНУ и/или Универзитету и/или одговарајућем Институту. Све осим тога је узалудно губљење драгоценог времена и ресурса. Поставити истинског експерта у Владу је двоструки проблем. Влада је извршни орган а тиме иманентно оперативно тело у којем је битнија компетенција организације и реализације него улажења у дубину проблема на научном и експертском нивоу. Експерти, свакако, морају бити везани за Владу и њена Министарства али свакако не на извршним позицијама Министара, Секретара или неких нижих службеника. Саветничка места су таман по мери и ништа преко тога. Поставити експерта на место Министра или Секретара министарства, на чело оперативног тима се ставља особа која врло често није оперативац нити реализатор плана и програма чиме се снага тима значајно умањује. Са друге стране, одговарајућа научна установа је остала ускраћена за једног тако брилијантног стручњака.

Све у свему, кад чујете да неко заговара формирање експертске Владе, будите сигурни да тај неко не зна о чему говори, помињање експерата служи само као „крунски доказ“ да ће ето, кад неко тамо дође на власт, потећи мед и млеко. Јер, забога, само помињање експерта треба да буде одговор на сва питања и дилеме. По систему – то ће радити експерт, чему потреба за даљим питањима и дилемама шта ће и како ће, подразумева се да ће бити добро!

Како да не.

Кад то каже опозиција, штета још није направљена јер је све на нивоу празних фраза и тапацирања безидејности.

Невоља је кад то власт крене и да спроводи, поготово у дневно-политичке сврхе.

Одличан пример је данашњи Градоначелник Београда. Према мишљењима људи које познајем, мање или више компетентним, реч је о врхунском стручњаку у свом послу, брилијантном професионалцу, човеку изражених организационих способности, опет, у домену своје струке. Како год било, који год мотиви руководили успешног Директора Установе да се прихвати, очигледно за њега и нас неуспешног, места Градоначелника, ми данас имамо двоструки проблем. На месту Градоначелника је човек који, просто, није за тај посао, и како то обично бива, једина дужност му је да буде покриће неким другим људима које данашња власт, ни уз свесрдну помоћ пословичног одсуства било каквог здравог критеријума, ипак није одлучила да постави на место Градоначелника. Док је, са друге стране, једна важна терцијарна здравствена дечија установа остала без стручњака у процесу лечења, процесу школовања младих лекара и на крају процесу руковођења Установом. Све у свему, потпуна катастрофа, генерисана краткотрајним дневно-политичким уским интересима. И све то у тренутку кад кубуримо са врхунским медицинским кадровима.

Толико о најбољим интересима за грађане Београда и Србије.

Ситуација није претерано боља ни кад тренутна номенклатура, у недостатку експерата од којих би направили своје присталице, крену од својих присталица да праве „експерте“, у сарадњи са актуелним „вечерњим школама“ којима је уплатница семестра најбитнија потврда „усвојеног знања и стручности“. И не само што се на такав начин „завршавају“ основне студије, невоља је што по истом систему производе плагиране докторе наука – „експерте“.

Тај процес није почео од ове власти. То је само наставак на који су се накалемиле, данас актуелне, чланске карте.

Ни „деминутив непочинстава“ није патент данашње власти. Сетићемо се једног бившег министра, неуспешније верзије новопазарског доживотног станара Немањине, човека чије се обољење „губитак привилегија“ манифестује кроз екстремно некултурно понашање. Он је говорио о крадуцкању и тај деминутив непочинства етаблирао као прећутну, нормалну и општеприхваћену појаву у нашем друштву. Било ми је интересантно кад сам наведеног видео на заједничкој конференцији за штампу са једним заборављеним „асом политичке сцене“, становитим пазовачким спортско-политичким радником, човеком који је својевремено изјавио да поседује библиотеку од 2000 наслова али још увек ништа није успео да прочита због многобројних обавеза. За млађе читаоце, еволуцијски старија верзија „млађаног“ трећеразредног десничара са дна каце, исте вредносне верикале.

Но, сећајући се тог, „нормалног“ и општеприхваћеног крадуцкања, брзо смо дошли, прецизније сишли, до прагируцкања („симболичних 6,93% или тако нешто), нелегалног градуцкања, ноћног багеруцкања и сл.

Често, у разговорима са пријатељима, чујем мантру око успостављања система и принципа одговорности, који ће, ето, сам од себе да се постави и регулише ствари (и ове горе поменуте и остале) само да Овај оде.

Олако прихваћена мантра „успостављања система и принципа одговорности“ крије у себи једну велику заблуду коју морамо оголити, а као предуслов за, евентуално, кретање у боље сутра. Боље сутра које ми нећемо доживети, осим малог броја појединаца којима свевишњи и генетика то дозволе али који свакако неће брати плодове тог напретка.

Лош избор доноси резултат да тај неко, изабрани, релативизује постојећи систем и принцип одговорности. Наши закони нису лоши, лоша је примена. Јер, закон је јасан кад је неко бараба, проблем је кад законе спроводе барабе.

И тај систем и принцип одговорности спадају у домен политичке одлуке а политичке одлуке доносе изабрани (или доведени, то код нас не смемо да занемаримо). То је тако свуда у свету, с том разликом што је код нас политике превише и потпуно погрешно. Дакле, то није ствар која долази сама од себе нити пада са неба.

То је разлог зашто је данас веома битно ко долази после Њега.

Једино одступање представља време окупације, када окупатор поставља систем ради себе и сопствених интереса. Такав систем свакако неће бити основ за напредак окупираног.

Навешћемо један одличан пример исправне политичке одлуке и процене колико времена треба да се одлука операционализује и осети у реалности.

После пада Берлинског зида а после уједињења Немачке, јачи и системски успешнији део је у своје окриље узео слабији и неуспешнији део. Том приликом су правила у том новопридошлом делу потпуно уподобили својим правилима и принципима и изјавили следеће, парафразирам: „Кад деца која од данас буду рођена у Источној Немачкој, прођу кроз нови образовни и културни систем и кад преузму административна места по свим нивоима на простору Источне Немачке, можемо сматрати да смо се ујединили!“

Пример вредан дубоког промишљања по много нивоа и равни. Од нивоа разумевања зашто нам је у прошлости недостајао континуитет мира, културне и образовне политике до нивоа очекивања за будућност, да схватимо да за било шта треба време и да су добри резултати нешто у чему могу уживати само наши потомци, под условом да ми кренемо у правом смеру и на прави начин.

Но, вратимо се на главни ток.

И даље ситуацију нисмо оголили док не схватимо још једну битну чињеницу. Недостаје нам још један битан корак.

Да ли је народ (било који, не само српски) способан да самостално донесе исправну одлуку?

Сурова реалност нам говори да није!

Кад се САНУ и Уставни Суд не оглашавају, професори Универзитета неће плагијат да назову правим именом, док се прави пометња и континуирано и циљано урушава СПЦ, стуб српске духовности и институција која је неке елементе државности одржавала кроз векове тешке окупације и погибије, док наше истинске елите ћуте а реч узимају октроисане и фалш „елите“, шта очекујете од народа?

Истинска елита је заборавила веома битан принцип и правило – статус обавезује!

И онда очекујемо да један шеф смене полицијске станице исправља „криве дрине“, да један грађевински инспектор „руши криве дрине“, да обичан појединац, опхрван својим дневним проблемима, одбије сендвич и екскурзију по Србији … и да они стану у први ред борбе за систем и принцип одговорности?!

Превише се очекује. То не може ни један народ на такав начин и под таквим условима, не само српски. То, просто, тако не иде.

Куда ли ће даље водити та беспућа експертске политичке аксиоматике, релативизације непочинстава, злоупотребе знања у политичке сврхе, штанцања експерата по партијској књижици, и одсуства обавезе истинске елите да ставом испрате сопствени статус –  време ће показати.

Низ брдо, свакако.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар