АЛЕКСАНДАР ЋУРИЋ: Стратегија и тактика

субота, 27 јула, 2019 у 10:56AM

Што се српске политичке сцене тиче, предстојећи парламентарни избори су већ завршени. Ако изузмемо неке, евентуално, ванредне догађаје или неки катастрофалан гаф владајућег режима, резултати су мање/више већ познати. Сад је јасно да ће коалиција око СНС поново добити апсолутну власт. Власт је у непрекидној кампањи и све акције које предузимају, од локалног до државног нивоа ће свакако бити намештене и ангажоване у последњем удару предизборне кампање која ће бити кратка, на нивоу минималног рока од расписивања до самих избора. Ни не треба им више пошто за њих кампања никада није ни престајала.

Све у свему, Вучић ће навише проблема имати у оквиру свог блока. За почетак, ко ће све бити на листи те велике коалиције. Очекиван и логичан потез чишћења од политичких патрљака које од 2012.године вуче за собом се није десио, још увек. Можда ће управо турбуленције у самом СНС-у, у пакету, покренути и ту тему. Превише „гладних уста“ у самом СНС-у налажу да се „политичка следовања“ у наредном периоду више уделе у оквиру СНС-а. Проширивање Председништва, Главног одбора и одбора по дубини је свакако потез кратког рока дејства јер ће задовољство оних који ће добити „формалне награде“ кратко трајати а незадовољство оних који су „разводњени“ тим проширивањем свакако расти. Глад за јачим функцијама у државном апарату ће свакако расти а како је број расположивих места ограничен, борба ће бити све жешћа. Ако су некада различита мишљења и сукоби унутар СНС-а били фингирани, све је више реалних сукоба по свим нивоима. Ти сукоби ће до завршетка парламентарних избора бити тапацирани а после тога је „мешање карата“ неизбежно. У тој борби је најреалније и најлакше да извиси неко од политичких пијавица закачених за СНС.

Напокон, СНС и читава коалиција је базирана на интересу и пропаганди, без икакве идеологије.

Тој сигурности, на другој страни, значајно кумује и опозиција. Део је фалш опозиција, они којима владајући решим скупља потписе за кандидатуру и одваја део својих гласача како би исти прешли цензус. Иако мали и формално небитни, покрили су комплетан политички спектар, од фингиране деснице па све до грађанштине. Овај фингирани десни део је за режим битнији јер је резервоар националних гласова значајно већи и једини који тренутни режим може оборити. У том смислу је циљ да ти чиниоци део националних гласова повуку код себе а делу несигурних националиста финално згаде националну идеју и гурну их у апстиненте. Остатак су грађанштина без икаквог политичког утицаја и гласачког тела, они су украс који фингира демократију.

Сви на гомили, то су они који ће ту услугу вратити кроз подршку где затреба, конструктивну критику где није претерано битно а критику на темама које су потпуно небитне.

Остатак опозиције је, опет, раслојен на неколико полова, чиста национална опција, чиста грађанска опција и неприродна мешавина свега и свачега окупљена у оквиру СЗС. Грађанске опције, као и њихови гласачи, су по природи ствари флуидне и нестабилне без потенцијала за озбиљну политику. Ни укупан резервоар грађанистичких и другосрбијанских гласача није велики, 12-15%. Национална опција је још у изградњи. Некада владајућа странка, одласком Коштунице у политичку пензију, доживљава велики суноврат, пад испод цензуса и неколико смена на челу странке. У последње време се стабилизовала али и даље без значног утицаја на политичку сцену. Свакако су способни окупити одређени број националних гласача и у овом тренутку би прелазак цензуса био успех. У случају да се део опозиционих странака одлуче на бојкот (поготово СЗС), одређени број додатних гласова ће се слити тој националној опцији и у том случају могу да добаце и до, за њих, одличних 10%.

СЗС је заслужује посебно разматрање, како у домену саме структуре тако и у домену стратегије и тактике.

Тешко је бавити се озбиљном политиком у групацији која је потпуно шаролика по свим питањима, од иделогије преко верикале вредности, темељно различитих програма до гомиле лидера и лидерчића са свим својим сујетама и личним визијама.

Процена, коју сам изнео после самог формирања овог савеза, да се озбиљна и успешна политика не може водити на бази једне једине заједничке тачке – бити против садашњег режима, се показала као тачна. Макну ли се и један милиметар са те поставке и свом деловању дају неки други садржај, отварају се провалије. Зато су остале тачке само форма и привид некаквог програма, без икакве дубине. Хаосу доприносе често мењани ставови, захтеви, неусаглашене акције и нападно уочљив недостатак организације и координације. Бомбастичне најаве за одређене датуме без основа и дубљег размишљања и планирања да после тог „дана Д“ свиће ново јутро, још више додаје на неозбиљности.

Све у свему, све да су сви појединачни чиниоци СЗС најбољи, најспособнији, најозбиљнији и најквалитетнији, једна таква неприродна структура би резултовала да, у групи, изгледају како данас изгледају.

Бојкот избора је легалан и легитиман чин у политичкој борби. Ефекат једне такве акције се мора опрезно анализирати. Ни тренутак лансирања такве идеје није ништа мање битан.

У том смислу, осветлимо данашњу ситуацију из угла најављеног бојкота.

  1. Позивати на бојкот није ништа различито од позива потенцијалним гласачима да гласају за некога. Штавише, позив на бојкот може бити успешно упућен само сопственим присталицама и гласачима. Проблематична ствар код СЗС јесте управо што они бојкот не класификују као само један тактички потез (то свакако не може бити домен стратегије) већ је бојкот као такав преплавио читаву сферу њиховог деловања и постао програмско начело. Појам бојкота је само друга форма програмске платформе „против Вучића“, само се не назива исто. Суштина је иста јер је у образлагању бојкота већ у првој реченици заступљено име Александар Вучић. Дакле, суштина је потпуно иста. Ако смо већ одавно закључили да се на искључивој негативној кампањи „против некога“ не могу постићи озбиљни резултати онда се намеће процена да ни сам бојкот (без других позитивних елемената кампање) неће донети резултате. Тема бојкота неће повећати број присталица, склон сам процени да ће укупан број бити и мањи. Долазиће ту неки нови гласачи на причу бојкота али ће број одлазака бити још већи. Да закључимо, док СЗС не учини значајан искорак у смислу позитивне кампање сопствених странака, људи и програма било каква акција „негативне кампање“ неће донети позитиван резултат.
  2. Тренутак кад неко донесе одлуку да се иде на бојкот је једнако важан. Стиче се утисак да су лидери СЗС потпуно погрешно проценили ситуацију. Један од главних стубова данашњег режима јесу спин и манипулација а основни алат за тако нешто су медији. Одустајање од пуне контроле медија би данашњи режим срушило за 5 дана, без утицаја опозиције. Процена да ће претњом бојкотом натерати режим да „попусти“ медије је потпуно погрешна. Из те грешке, у темпу, наступа и следећа грешка. Обелоданити план да ће се ићи на бојкот најмање 6 месеци пре избора је катастрофална грешка. Уместо да се време искорисити на рад и повећање броја гласача а онда у тренутку расписивања објави одлука о бојкоту и на таласу одлуке у замаху реализује, имамо ситуацију да ће опозиција следећих 6-8 месеци провести на територији негативне кампање тј. ничега.
  3. Проблем акције бојкота је у томе што успех/неуспех није мерљив. Колико се потенцијалних гласача одазвало на позив је немогуће ни оквирно проценити. Остаће само нагађања која свакако нису добра. У сваком случају, странке које би бојкотовале изборе свакако немогу неозбињно изјавити да су сви апстиненти њихове присталице које су подржале бојкот.
  4. Пословично, лидери СЗС не мисле о „дану после“. Већ знамо да ће СНС добити нови мандат, да ће део других странака ући у Парламент. Сутрашњи дан за оне који буду бојкотовали може бити почетак агоније која ће потрајати барем следеће 4 године. Одсуством из Парламента додаће аргумент одлуци да не добију позив ни на један медиј са националном фреквенцијом, остаће ускраћени говора на седницама Парламента и Одбора као и значајних средстава за финансирање. Врло вероватно, директан пут у пропаст. И напокон, једно веома просто питање за лидере странака које буду бојкотовале изборе – „Ако се покаже да је, и поред вашег позива на бојкот, излазност на нивоу просека излазности у задних 10 година, шта је ваш следећи потез? Како и чиме ћете образложити такав развој догађаја? Да ли је то финални крај ваших политичких каријера?“
  5. Често могу прочитати да је бојкот одлично решење којим ће се легитимитет резултата оспорити. На унутрашњем плану то свакако није тачно, јер наш изборни систем никога не обавезује да изађе на гласање и они који нису искористили право да се определе свесно препуштају одлуку онима који су гласали. На међународном плану је ситуација још трагичнија. Све да излазност буде 30%, међународна заједница ће у потпуности признати резултате избора. Како су признали резултате неуспешног референдума у Македонији (и тамо је опозиција позвала на бојкот) а директно противно слову македонског закона, још брже и лакше ће овде признати резултате наредних избора, за које не постоји законска „пречка“. Недавне посете, изјаве и поступци те међународне заједнице више него очигледно показују да су одиграли „all in“ на тренутни режим. То је само аргумент више и додаје на тежини ситуације за опозицију.

Као што написах на почетку, избори 2020. године су већ сад завршени. Одређена шанса која је постојала да се нешто промени данас више не постоји.

У том смислу, неопходно је да се опозициона сцена искристалише, да свако дефинише своје поставке и идеологију, окупе се сродне странке и појединци и започну борбу за изборне 2022. и 2024.годину.

Стабилан, снажан, идеолошки повезан и програмски уједињен, истински, Национални блок (или назовите како вам се свиђа) је насушна потреба. То је једина групација која може послати у историју тренутни режим и учинити нешто позитивно за будућност Србије.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар