Александар Ћурић: Судар са реалношћу

уторак, 12 фебруара, 2019 у 12:42PM

Немиле сцене из Сплита којом приликом су нападнути и претучени српски спортисти заслужује дубљу анализу него неки други догађај из категорије „црна хроника“.

Деценијама пропуштамо да из оваквих случајева извучемо неке поуке и знање, свесно прихватајући ризик да се овако нешто поново догоди.

Биће корисно да кроз овај случај, напокон, сагледамо и себе и друге.

Најпре о њима, то је лако и очигледно.

Наведени догађај је ништа друго до сурова реалност хрватске државе и друштва. Довољно је прочитати годишње Извештаје о правима српског народа Напредног Клуба и уочити константу – у Хрватској се на годишњем нивоу званично забележи преко 300 инцидената повезаних са националном и верском мржњом, по правилу на штету Срба и Православаца. Скоро па 1 случај дневно! То је тамо постало нормално, опште прихваћено. Осуда званичне Хрватске не постоји. Шта више, изјаве потомака саборских заступника, славља репрезентативаца уз песме Томпсона само подстичу на овакве догађаје. Нећемо погрешити ако кажемо да су ти инциденти саставни део унутрашње политике повампирене усташке државе. Потпуна незаинтересованост званичног Београда и екскузивних доживотних представника Срба у Хрватској као и њихова неојугословенска мантра о региону (југосфера) само додатно анестезирају ситуацију, остављајући пун простор за нове „јасеновачке идеје“ хрватских клерикалних злочинаца.

А сад мало о нама.

Зашто би неко поштовао и штитио наше људе ван Србије кад ти исти људи немају поштовање и заштиту у сопственој држави? Још су свежа сећања дивљања истих тих усташких екстрмиста из Сплита, којом приликом су демолирали пумпу неколико километара од центра Београда да би се после тога несметано возили кроз Србију неколико сати и без проблема изашли из Србије а да им нико од надлежних органа није поставио ни једно питање. Ако сплитски хулигани могу несметано рушити по Београду, зашто је чудно кад нападну некога на њиховој Риви?

Шокантне су изјаве званичника ВК Црвена Звезда. Чињеница да ово није први случај (већ нападнута деца једне од секција СД Партизан) њима није био знак за упозорење већ крунски аргумент. Још само да су нам казали за шта?! За нашу небригу, површан приступ, анестезираност широко распростањеном и запаћеном самоубилачком идејом неојугословенства, владајућом мантром свих власти од 2000те до данас и пратеће НВО и другосрбијанске дружине?

Да ли у ВКЦЗ постоји лице задужено за безбедност, за процену ризика? Вероватно постоји и вероватно неко за то прима месечну апанажу. Да ли су наши органи безбедности укључени у организацију гостовања наших клубова? Или су сви забављени хапшењем малолетника и пензионера због креативних видова ненасилног протеста против врхушке? Одговорност? Пословично, нема одговорности.

Надаље, чему уче децу у ВК? Да ли су ти момци тим или скупина појединаца па свако ради шта жели и како жели? Тројица нападнутих су у том критичном тренутку показали да нису тим, нису их научили. Или сви стојите један поред другога или сви бежите или сви скачете у море.

Немојте кривити те момке. Ни једног од њих, поготово не дечка који је скочио у море и, како медији преносе, одрицањем од српства и одласком међу милогорце покушао да пронађе модус да сачува живу главу од побеснелог крволочног усташког чопора.

Само се запитајте како бисте ви реаговали у датој критичној ситуацији. Мало би ту било јунака. Премотаваће деца тај филм док су живи, изнова доживљавати и пролазити кроз стрес од саме помисли шта се могло десити, а на срећу није. Они ће размишљати шта су, евентуално, могли другачије и зашто нису. Надам се да ће из свега овога нешто и научити, спознати себе и окружење у којем живе. Последње што треба јесте осуда, њима треба пуна подршка, уз помоћ које ће сутра свакако постати још бољи људи. Кад их већ површни ВК није научио шта је Тим, научио их је живот, на жалост на тежи начин, на срећу без већих последица. Идемо даље децо! Све је то школа!

И напокон, чињеница да усташка хорда није била импресионирана брзим прелазом из српства у црногорство (тј милогорство) – „свеједно, опет је ћетник“ –  много тога показује и руши неке данашње црногорске химере.

Препустићемо данашњим милогорцима да из тога извуку поуке, ако желе.

А ми можемо само да закључимо да хрвати боље од данашњих црногораца знају ко су, у ствари, црногорци.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар