Александар Ћурић: Тим

уторак, 12 марта, 2019 у 2:51PM

Свиђало се то нама или не, политичка сцена Србије је џунгла у којој је све могуће. Све је прихватљиво. Правило је да нема правила. Критеријум је да нема здравих критеријума. Нема идеје ни идеологије, све је прихватљиво, скоро па сви са свима могу. Долазак на власт је ултимативни циљ и једина сврха ангажовања. Буквално.

У светлу последњих неколико догађаја и дуела, овај текст је логичан наставак текста „Политика – између хобија и занимања“. У том недавном тексту смо осветлили проблеме одсуства идеологије, темељног програма и идентитета лидера, велике већине, политичких партија, поготово опозиционих. У овом тексту разматрам спремност лидера и њихових тимова (ако их уопште имају) који их припремају (тј.требало би да их неко припрема) за дуеле уживо, за ситуације које нису програмиране и преодређене, емисије и разговоре где питања и теме нису унапред познати и где водитељи и саговорници не служе да неку тему згодно „набаце на волеј“.

Политичка сцена је упала у потпуни аматеризам. Ни на самом почетку вишестраначја то није изгледало сјајно. Но, СПС је искористио кадрове које је преузео од КП, углавном, људе са солидним образовањем и каквом-таквом политчком вештином. Из сличног друштвеног окружења су потекли и опозициони активисти, једнако добро образовани и начитани. У идеолошке пориве и опредељења нећемо улазити нити судити по њима.

Како је време одмицало а ми као друштво пропадали (поготово у домену образовања и културе), на сцену су, у неколико таласа, ступиле млађе генерације на које је тај образовно-културни суноврат оставио снажан печат. Ни ретки квалитетни појединци, чак и ако се нису својевољно и прагматично уклопили у ту исподпросечност или продали, нису тренд „на доле“ зауставили. Прогутала их је маса полуписмених полтрона и сецикеса који су временом, без скрупула гребући ка врху, добацили и до високих позиција, како у политичким организацијама тако и у систему државе.

И тако, пошто су прошле године/деценије таквог приступа, пробудили смо се једно јутро и схватили да све оно што је некад био само изузетак, данас је постало правило.

Данас, у великој већини случајева, имамо лидере који гаје послушнике и полтроне, претежно лошије од себе, спречавајући квалитетне дебате и суочавања у сопственим организацијама. Способност брзе реакције интелекта (која је требала проистећи из квалитетног образовања), речитост и елоквентност (која је требала произаћи из начитаности и опште културе), утренираност за дуеле са новинарима и политичким противницима (која је требала проистећи и из свакодневних дуела и стављања на тест у оквиру сопствених организација) су сведени на минимум, потпуно окоштали, троми и бескорисни. Потреба да се окруже само и искључиво истомишљеницима по свим питањима, полтронима и ласкавцима, не да нису помогли лидерима да увежбају свој наступ и изоштре слику, већ су се таквим избором одрекли и Тима који би требао учествовати на припреми гостовања и дуела.

Финално, та „политичка уравниловка“ је довела до тога да немају одговор нити Тим за припрему за адекватну реакцију на агресивне и примитивне нападаче нити било које теме и стилове који излазе ван укорењене навике. Како би имали тим, кад у свом окружењу не дозвољавају ни дисонантне тонове а камоли оштру дебату.

Тим који свом лидеру говори да је најбољи и најлепши представља највећег противника, најподмуклијег противника, највећу тачку пада, слабост која ће сигурно испливати и задати финални ударац у критичном тренутку кад им лидер „пусти крв“ (политичку, наравно). Такав „тим“ не ускаче у битку у критичном тренутку, такав тим задаје последњи ударац свом сопственом лидеру.

Направили су од себе салонске политичаре адекватније за политичку сцену Шведске него Србије.

А онда, гледамо напуштања политичких бојних поља, кукање на нечији стил, агресивност, безобразлук, специфичне и пикантне теме и аргументе.

Господо салонски политичари, крајње је време да схватите и прихватите „правила игре“. Ту сте где сте. „Политичка џунгла“, примитивизам и „правила без правила“ су задати елементи с којима морате да се изборите на нашој политичкој позорници. Сценографија се неће променити нити побољшати сама од себе. Нити ће се променити као последица вашег кукања. Можете је променити ви али прво треба сценографију да прихватите као реалност, пронађете адекватан (снажан али пристојан) одговор и реакцију па, ако заслужите да дођете на власт, да пробате исту изменити на боље.

Наравно, ако вам у том тренутку то буде одговарало. Никоме до сад, ко се попео на власт, није одговарало.

Неопходна вам је квалитетна идеологија, профилисана организација са темељним и детаљним програмом (који неће формирати стручњаци и експерти већ врхунски оперативци коодинирајући експерте и стручњаке!) и снажан Тим врхунских индивидуалаца и оперативаца који ће вас припремати за сваку „утакмицу“ понаособ, скаутирајући вас, противника, предложене и све потенцијалне непредложене теме и „скретања“.

И ако можда и некад направите квалитетан Тим, круцијално је да сугестија чланова Тима, да вас, нпр, очекује тежак противник са незгодним стилом неће бити схваћена као богохуљење и скрнављење „божанства“. Да покушај Тима да вас брифује и симулира стил не буде дочекан „на нож“ и као знак непоштовања…

И напокон, Тим се и саставља тако да, превасходно, покрије тачке где сте најслабији. За почетак, најслабија тачка вам је тим који вам се улагује и убеђује вас да сте најбољи, свуда и у свему.

А тек је тежак „поглед у огледало“, сагледавање себе, тачно мапирање слабих тачака/ „уског грла“ и потоњи рад на себи…

Без свега наведеног, нити вама треба политика нити ви политици.

Данашњој Србији свакако не.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар