Александар Ћурић: Тиранија најгорих

петак, фебруар 2nd, 2018 у 6:40PM

У данашње време, владајуће неолибералне глобалистичке догме, сваки заокрет или скретање аутоматски долази под удар и етикетирање јуноша и јастребова те актуелне мантре.

Конкретно, покажете ли, барем мало, социјалне осетљивости, проглашавају вас за комунисту, потегнете ли било какву здраву тему (која није шовинистичка!) везано за национално питање, проглашавају вас за фашисту.

Тиранија НВО неолибералне глобалистичке машинерије, огрнуте у црни плашт „политичке коректности“ досеже свој максимум, не само кроз пословичну злоупотребу, пренаглашавање и инструментализацију некаквих издвојених догађаја из блиске прошлости, колико се, у својој суштинској слабости и испразности, повлаче, активирају и доводе у непостојећу везу, теме и догађаји из, релативно, даље историје с почетка и средине XX века.

У том светлу, затичу нас два догађаја, уско повезана и одлична за разумевање данашњице.

Пољски Сенат је усвојио нацрт закона према којем се изношење тврдњи о евентуалној умешаности Пољске у нацистичке злочине на њеној територији током Другог светског рата проглашава незаконитим а самим тим и кажњивим.

Можемо само замислити, каква се харанга водила и води у Пољској, оркестрирана од стране њихових НВО, „њихових Кандићка“, да је просто морала уследити реакција карактера тог народа и државе који су смогли снаге да кажу СТОП!

На жалост, реакцију карактера коју данас у, снисходљивој и слабашној Србији тешко зараженој „Стокхолмским синдромом“, нећемо лако наћи.

У истом тренутку, само на другом крају света, двојица америчких конгресмена кандидују Наташу Кандић и ФХП за „Нобелову награду за мир“.

Неко неупућен би помислио да та двојица конгресмена, одлучивши се на такву иницијативу, своју компетенцију црпе из припадности држави и администрацији чији носачи авиона нису злочиначке армаде које, бродећи по светским морима и океанима, нису од истих тих послати у пљачкашке и гусарске походе већ да представљају дружину „Добровољног певачког друштва“ који својом појавом и културним перформансом увесељавају и забављају народ у лукама где су се „укотвили“.

Но, пустимо американце и њихове мотиве, вратимо се на парадигму данашњих вредносних верикала.

Како је могуће да особа, која је више од 2 деценије у рату са сопственим народом, буде предложена за „Нобелову награду за мир“?!

Самим тим, како је могуће да дотична персона која није пронашла мир са сопственим народом тј.да будемо потпуно прецизни, са већинским народом у држави у којој живи (пошто вероватно себе ни не сматра делом тог народа), буде предложена за ту (можда некада) престижну награду?!

Где су нестале те „западне вредности“?

Није ваљда да је после Русоа, Волтера…француске револуције, идеје националног ослобођења, уједињења и демократије…после два века „полирања“, слово спало на Наташу Кандић, као норматив данашње вредносне вертикале?

Нека овај текст буде порука, нека Напредни клуб буде „временска капсула“ којом ћу послати поруку неким будућим генерацијама које ће ходати овим просторима, које никада нећу упознати, одавно отпутовавши на „далеки пут“.

Молим вас, не судите о мени/нама ни по групици неодговорних злочинаца (чија сва конкретна имена као директних извршилаца, вероватно, никада нећемо ни сазнати, не нашом кривицом губећи шансу да их поставимо на место примера на којима нашу децу треба да учимо како не треба) а ни по Наташи Кандић (са или без те награде за коју је номинована од истакнутих „миритвораца и пацифиста“) коју покушавају да нам увале и подвале као некакав узор.

И ти први, углавном, безимени а ни Она нису еталон по којем треба да судите о мени/нама. На првом месту због тога што и они, углавном, „безимени и најгори међу нама“ и Она, такође најгора међу нама, представљају само две стране једне исте црне медаље, међусобни смисао и инспирацију.

Она своје постојање, рад и интересе налази у постојању тих првих најгорих а са друге стране неки будући „најслабији међу нама“ у њеном отрову могу лако пронаћи еликсир зла да се, недај Боже, кроз неки нови будући злочин, освете Њој и сличнима Њој, опет, најслабијима међу нама!“

Оно што је Наташа Кандић радила и ради, у бесомучном рату против (свог) народа, некад у будућности ће сигурно бити караткерисано и дефинисано као злочин.

За сад, у Пољској је то кривично дело.

Има наде…

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар