Александар Ћурић: Три деценије касније…

петак, април 27th, 2018 у 9:26PM

Застој у развоју друштва, економске тешкоће, нарасле друштвене напетости и отворени међународни сукоби, изазивају дубоку забринутост у нашој земљи. Тешка криза је захватила не само политички и привредни систем већ и целокупни јавни поредак земље. Свакодневне су појаве: нерад и неодговорност на послу, корупција и непотизам, одсуство правне сигурности, бирократска самовоља, непоштовање закона, растуће неповерење међу људима и све безобзирнији индивидуални и групни егоизам. Распадање моралних вредности и угледа водећих установа друштва, неповерење у способност оних који доносе одлуке праћени су апатијом и огорчењем народа, отуђењем човека од свих носилаца и симбола јавног поретка. Објективно испитивање стварности допушта могућност да се садашња криза заврши социјалним потресима са несагледивим последицама, не искључујући ни тако катастрофалан исход као што је распад…

…Пред оним што се збива и што се може догодити нико нема право да затвара очи. Поготову на то нема право најстарија установа научног и културног стваралаштва у овом народу…“

Српски народ кроз читаву историју пролази кроз велике изазове и потресе. Живећи на верометини путева између истока и запада то му је постала и навика. Долазак Турака и завршетак просперитетног средњег века, које је обележио пропаст средњовековне српске државе, означава почетак вишевековних искушења, сталних прекретница, великих погрома и краткотрајних и издвојених епоха каквог-таквог мира који, што због кратког трајања што због других субјективних и објективних фактора, нису искориштени за стабилизацију и темељан напредак српске државе и друштва. Још од средњовековне државе па до данас не постоји, насушно потребан, континуитет у било чему.

Ни данас није ништа лакше, наши савременици би рекли да је данас најтеже. Логично, савременици смо, живимо ово време, суочавамо се са изазовима (и индивидуално и колективно), свакоме је своје бреме најтеже.

Никада није било лако и тај осећај тежине се често не може правилно схватити, што због дистанце коју заузимамо читајући и промишљајући о нашој историји, што због брзине којом се у научној литератури догађаји „одмотавају“. И наши закључци о свему томе веома лако крену странпутицом, превасходно што, често, не можемо исправно и објективно схватити и дефинисати контекст догађаја, сагледати то одређено време, трендове, законитости и сл.

И све те изазове смо некако преживели, често се у тој борби плаћала висока цена, са или без потребе, постижући и добре и лоше резултате… Тешко је исправно просудити.

Оно што је свим тим временима, мање или више, заједничко јесте што смо проналазили кохезиони фактор који је повезивао и водио српски народ кроз изазове. На првом месту, ту је СПЦ која је, по пропасти српске средњовековне државе, преузела и неке прерогативе цивилне власти, замењујући непостојећу државу.

Поставља се питање да ли данас постоји било какав кохезиони фактор око којег се можемо ујединити и кренути напред. Невољу појачава чињеница да, за почетак, ни не знамо око чега треба да се ујединимо, који су то наши национални циљеви и стремљења. Самим тим не знамо ни како то нешто да постигнемо.

На концу, како тек да добацимо до одговора ко треба да нас поведе у то недефинисано, непознатим путем?

Анализирајући потенцијалне „кандидате“ за тај одговорни посао, долазимо до поражавајућих закључака и евентуално само једну институцију која би, евентуално, могла успешно преузети тај посао.

Пошто нисмо монархија, не постоји тај врхунски ауторитет око којег се можемо сви ујединити, ослобођени страначких и идеолошких предрасуда.

Друштво је потпуно урушено, институције унакажене до непрепознавања, образовање и култура спуштени на најнижи ниво, прва смо генерација у историји код које су, у просеку, деца мање образована од родитеља, војска потпуно деградирана до нивоа губитка самопоуздања, судство контролисано и корумпирано… Моралне и породичне вредности све више постају мисаона именица у домену мистике.

Анализирајући велику већину политичких фигура дуго сам сматрао да су скупљени „с коца и конопца“ а данас сам поприлично убеђен да је то тако наменски урађено. Експоненти наше политике су управо и бирани тако да својом танком и тривијалном појавом, без „специфичне тежине“ и са нагомиланим „путером на глави“, брзо и успешно девалвирају и обезвреде и највећу мудрост и истину, ако им се случајно „омакне“. За сваки случај.

Вероватно и можда једина институција која би имала капацитет за тежак посао хомогенизације, дефинисања циљева и путева остварења јесте САНУ.

Наведени цитат са почетка текста је, управо, првих неколико реченица „Меморандума САНУ“, писаног 1985./1986. године. Да будемо до краја прецизни, нацрта Меморандума који није дочекао своју финалну верзију, украденог мимо воље аутора а у потоњим годинама злоупотребљаваног, фалсификованог и инструментализованог како од тадашње српске комунистичке гарнитуре на челу са Иваном Стамболићем, опортунистички настројеним у циљу одржања умируће комунистичке догме и останка на позицијама моћи, преко серијала „квазинаучника“ и професионалних невладиних делатника па све до трвијалног хашког трибунала.

Да ли данас имамо 16 имена из САНУ који су кадри и способни написати неки нови Меморандум којим ће нам дефинисати циљеве, за разлику од „старог“ Меморандума доживети финалну верзију и бити програмски, осветлити пут и поставити принципе?

Наду у позитиван одговор ми даје убеђење да су трендови урушавања и уништавања најмање допрли до САНУ, то су неке висине у које се, надам се, још увек не улази по политичкој директиви. Мора се делати брзо, док данашњим докторантима са вечерњих школа није пало на памет да би могли и тамо, док се још забављају попуњавањем фотеља на значајно нижим нивоима у циљу остварења сопствених лукративних интереса.

Свестан сам да су слике од пре 30 година и даље оштре, да ожиљци од злоупотреба још свежи па бих у том светлу и могао разумети резервисаност САНУ. Разумети да, прихватити и оправдати не.

Поготово што је данашња ситуација неодољиво слична.

И данас као и тад имамо на сцени ауторитаран режим једноумља са једним врховним ауторитетом и серијом оборкнезова испод. Пре 30 година су нас убеђивали у непролазне вредности и безалтернативност умируће комунистичке мантре а данас нас убеђују у безалтернативност умирућег „европејства“ и неолибералне догме. И остали параметри су, ако не исти, онда веома слични.

Као што је својевремено дружина предвођена Иваном Стамболићем оптужила САНУ да формирају политичку партију тако ме ни сутра неће изненадити ако и ова политичка номенклатура, у случају изјашњавања које неби служило за пуко рационализовање данашњих погрешних потеза, оптужи САНУ на исти начин. Поготово што смо недавно од једног експонента данашње номенклатуре могли чути одговор новинару у којем се, на постављено питање, каже: „прво направите странку па онда расправљајте самом“.

У драматичним тренуцима нашег времена једна друштвено равнодушна Академија готово је незамислива и она би неминовно изневерила наде сопственог народа. Спорење са друштвом заиста није наша жеља ни потреба, али исто тако ни сапутничко живљење на маргини друштвених збивања као и безбедно окретање и оцењивање само давно прошлих социјалних и економских кретања и потреса“ – Проф. Др. Дејан Медаковић, Генерални секретар САНУ, 1986.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар