петак, 29 јуна, 2018 у 8:58PM

У интервјуу за “Спутњик” др Чедомир Антић одговарао је на питања везана са сукоб два диктатора, Стаљина и Тита. Анализа је обухватила не само сукоб двојице комуниста, већ и уопште карактер ове пропале идеологије и њене намере.

Разлоге сукоба Тита и Стаљина др Чедомир Антић види у борби за власт.

„Потпуно је било логично и у складу са принципима стаљинизма да онај који дође до мало веће моћи и власти напослетку страда. Брозов режим и тадашња Југославија били су утолико изузетак што су једини или можда међу реткима успели да се одупру Стаљиновој намери да уради оно што је радио широм социјалистичког света, односно пре тога широм Совјетског Савеза“, каже Антић.

Сукоби су тињали од раније, напомиње Антић. Још за време рата, покрет југословенских партизана, као најуспешнији комунистички герилски покрет у Европи, имао је амбиције које су превазилазиле циљеве борбе против окупатора (стварање нове власти, заседање Авноја). Ове амбиције биле су у нескладу са Стаљиновим намерама да одржи коалицију са западним савезницима.

После рата, поред односа према грађанском рату у Грчкој и стварању Балканске федерације, размимоилажења су била и око односа према Црвеној армији у Југославији, касније и према совјетским војним саветницима, а Тршћанска криза показала је, према Антићевим речима, да је Југославија спремна да због Трста започне нови светски рат, док СССР за то није био спреман.

С обзиром да је раскид са Стаљином био један од највећих ломова у савременој историји југословенских народа, последице тог раскида биле су, према Антићевим речима, веома тешке.

„Југославија се неколико година налазила пред тешким ратом, који би се вероватно завршио поразом југословенских комуниста, што би прерасло у већи рат. До тога, на срећу, није дошло. С друге стране, Југославија је, као последицу, прихватила један нови правац и у спољној и у унутрашњој политици, који је довео до тога да буде створена једна либерална верзија социјализма. Наводно либерална, она је била много подмуклија и много тежа по југословенско друштво него ригидни комунизам какав је успостављен 1945. Он је додатно оштетио демократске и антикомунистичке снаге зато што су оне из света непрекидно биле подстицане да прихвате ту ’реалност‘ и да зарад стабилности ништа не ради“, каже Антић.

Тиме су, Антић сматра, Србија и Југославија, како каже, измештене из европских догађаја и када су се у њих вратиле, вратиле су се као реметилачки фактор и „Казабланка из времена Хладног рата“.

Голи оток је најболнија прича раскида југословенских и совјетских комуниста. Изоловано и каменито острво у Јадранском мору било је најпогодније за изолацију затвореника оптужених за приврженост Стаљину и издају Југославије, расутих по затворима и логорима широм земље. Многи од њих били су невини осуђени због вица или под лажним оптужбама.

Затвореници су били изложени нељудским условима живота и тортури, понижењима и мучењима сваке врсте.

Антић у Голом отоку види континуитет обрачуна југословенских комуниста са српским кадровима, које почело од обрачуна са Симом Марковићем двадесетих година, а завршено са „анархолибералима“ неколико година пред Титову смрт.

„Информбировци су, у ствари, последње велике жртве Брозовог режима у смислу непосредног прогона. И у време када је дошло до постепеног одумирања социјалистичке Југославије, те жртве су прве добиле легитимитет, тако да су оне на неки начин бациле сенку на остале жртве“, каже Антић.

Posted by Напредни клуб
Categories: Актуелно, Интервју