Antićev autorski tekst za „NIN“: Izveštaj o demokratiji

недеља, фебруар 11th, 2018 у 4:30PM

Srpska demokratija je umrla šapatom. Više od decenije borbe za slobodne izbore, za demokratske ustanove, kontrolu izbora, nezavisno sudstvo, samostalne i profesionalne medije, javne servise, pravila i podrazumevane džentlmentske kompromise nestali su za samo nekoliko godina.

Ima li smisla pitati ko je kriv? Demokratska decenija slabih vlada, trulih koalicija, polovičnih reformi i endemske autoritarnosti svih naših reformskih premijera, svako nisu pomogli. Miloševićev režim je bio politički dinosaurus. U vreme panevropskog trijumfa slobode i demokratije, početka informatičke revolucije, on je na demokratsku retoriku i moderne zakone pokušavao da nakalemi staru policijsku praksu. Naši demokratski premijeri su tokom jedanaest godina pokušavali da demokratizuju zemlju, opstruišući sopstvene napore podrškom stvaranju partijske države, miniranjem novostvorenih demokratskih institucija, vladajući preko mračnjaka koji su im stajali na čelu kabineta. Sada smo u novoj fazi.

Tačno je da smo 2012. izašli iz tranzicije. Njen politički dobitnik je onaj ko nije smeo u reforme, ali je ostao jedina, većini građana vidljiva alternativa. Aleksandar Vučić je, to se jasno vidi iz Izveštaja o stanju demokratije u Republici Srbiji za 2017. godinu koji je nedavno predstavio Napredni klub, uspeo da za četiri godine značajno uruši postignute demokratske standarde. Srbija je danas država u kojoj predsednik republike upravlja vladom i skupštinom, nezavisnim ustanovama i regulatorskim telima. On najavljuje hapšenja i poručuje sudu da „sudi po zakonu“. Nikada, sve od 1945, nije lično predsednik Vrhovnog suda izjavio da su do sada neviđeni pritisci kojima je izloženo sudstvo. Narodna skupština se, od mesta debate i najvišeg stalnog iskaza suverenosti srpskog naroda i građana republike, pretvorila u fudbalski meč u kome – da izrazim to rečnikom najboljeg studenta profesora Sime Avramovića u istoriji – jedan tim nema gol, ima pet lopti i bira sudije iz reda svojih rezervnih igrača. Nikada, čak ni u vreme režima Slobodana Miloševića koji je vladao u vreme rata, bombardovanja, međunarodne blokade i opšteg ekonomskog kraha, nije se dogodilo da politička koalicija koja ima većinu dovoljnu da sama promeni ustav, lažnim amandmanima i zloupotrebom poslovnika sistematski izbegne raspravu o državnom budžetu.

U vreme kada je predsednik republike najavio dijalog o budućoj politici prema Kosovu i Metohiji, umesto skupštine, velikih nacionalni ustanova nauke i kulture ili medija, mi vidimo jedno marketinško „Potemkinovo selo“ putujućeg birokratskog cirkusa u kome predsednikovi ljudi neobavezno razgovaraju o Kosovu sa političkom teladi, a predsednik po Kosovu deli narodu prave jaganjce. Pod vladom Ivice Dačića Narodna skupština odbila je da čak i raspravlja o Briselskom sporazumu, kojim je Sever Kosova integrisan u albansku kosovsku državu. Ustavni sud Republike Srbije kasnije se oglasio nenadležnim da odlučuje o ustavnosti ukidanja srpskog sudstva i policije na delu državne teritorije !?

Sa medijima je još gore. Posle toliko napora u prilog slobodi i nezavisnosti… Nakon premijerâ i predsednikâ koji su odlazili u kontakt emisije sa drugim gostima, dobili smo javni servis koji dozvoljava „funcionersku kampanju“ za lokalne izbore. Na njegovom informativnom programu samo Aleksandar Vučić je bez negativnog priloga ili makar nagoveštaja kritike prisutan dvadeset puta više od parlamenta, a oko 200 puta više od bio kog od političkih protivnika. Za prvog čoveka naprednjačkog režima teško je reći da je evoluirao od vremena kada je bio ministar imformisanja, a njegova tadašnja stranka (SRS) na TV Palma imala svoje „Radikalske talase“. Do danas je javni servis u potpunosti pretvoren u državnu televiziju po meri vladajuće partije, umrtvljen i poput RIK-a i REM-a ostavljen da životari kao neki nefunkcionalni ukras. U Srbiji za to vreme deluje nekoliko privatnih, paradržavnih medija koji vode divlju kampanju u prilog naprednjačkog režima. Ostaje da se istraži da li ovi, po pravilu, privatni mediji nejasnih vlasničkih struktura, dobijaju finansijsku pomoć od države. Pitanje korupcije medija zadire u nereformisana javna preduzeća i aganecije, te neverovatnu pojavu reklamiranja preduzeća u vlasništvu države koja nemaju konkurenciju i rade sa gubitkom… Tokom mandata naprednjačkih vladâ, tako kritičnih prema procesu privatizacije, došlo je do privatizacije državnih medija. Napredni klub će krajem aprila 2018. objaviti i Izveštaj o slobodi medija u Republici Srbiji za 2017/2018, u njemu će biti reči i o tome koliko je u unutrašnjosti Srbije ostalo medija koji nisu pod kontrolom osobe ili osoba bliskih režimu.

Diktature retko bivaju uspostavljene odjednom, posle neke noći u kojoj bi vojska zauzela skupštinu i ukinula ustav. Najčešće ka diktaturama vodi čitav jedan proces rušenja i odumiranja demokratskih ustanova. Mediji odani naprednjačkom režimu odavno su u srpsku javnost vratili rečnik koji smo imali nesreću da slušamo samo u vreme napada NATO-a na Srbiju i Crnu Goru. Roze televizije i žute novine uveli su Srbiju u marketinški dizajniran infernalni Diznilend u kome je vlada istovremeno i garant puta ka Evropskoj uniji, dobu blagostanja ali i odbrana od strašne zavere i nezavršive agresije Zapada.

U vremenu koje je jedan austrijski naučnik definisao kao „stabilokratiju“, velike sile koje su istorijski viđene kao globane zaštitnice demokratije, po tradiciji su stavile svoje imperijalne interese iznad principa. Vremenom Srbija je došla u fazu u kojoj je bila uoči donošenja Ustava iz 1990. godine. Opozicija je onda i sada svedena na rudimentarne grupe koje tek treba da artikulišu veliko i rastuće nezadovoljstvo. Razlika je u tome što tadašnjem stanju nisu doprinele neke ranije reformske vlade. Nema ni mnogo nade u pomoć SAD i EU. Kako da nam pomognu političari koji kriminalni i šovinistički crnogorski režim vide kao „šampiona evropskih integracija“? Upravo je crnogorski režim danas uzor vrhu Srpske napredne stranke. Verujem, međutim, da je u Crnoj Gori zemlji manjoj i sa dramatičnijim, grkijim i kratkotrajnijim tradicijama demokratije, redak bio slučaj pritisaka i nasilja nad političkim protivnicima kakvi su se događali, recimo na lokalnim izborima u Pećincima. Takođe, koliko mi je poznato vođa crnogorskog režima nikada nije morao da krije svoju partiju DPS na izborima. Dok se prikriva iza apolitičnih lekara i umetnika, Aleksandar Vučić najavljuje vreme kada će se povući sa najviših položaja u državi. Upravo zato nije od simboličnog i lepog gesta svog prethodnika Tomislava Nikolića, koji je podneo ostavku na mesto šefa stranke kada je izabran za predsednika države, načinio lepu, demokratsku praksu. Ideja da bi jedan čovek, uz pomoć rođačkog, političko-ekonomskog kartela mogao da vlada Srbijom koristeći prazne, obesmišljene i razvlašćene ustanove kao ukras, danas se čini bližom nego ikada.

Aleksandar Vučić bio je mislim najmlađi, a svakako najstrastveniji (iako je tada čitao Šešeljevo pismo) govornik pred odrom Slobodana Miloševića. Na osnovu stanja demokratije u Srbiji tokom 2017. godine, izvesno je da je u praksi on nastavljač i modernizator njegovog režima. Ukoliko želimo slobodu, napredak i modernizaciju moramo se ponovo izboriti za demokratiju. Put ka demokratiji nameće opozicionarima neophodne ideale, jasne i nepokolebljive principe. Dva među njima su strateška: nema sporazuma niti saveza sa SNS-om, kao što je neophodno i jedinstvo i svrstavanje uz najveću i najjaču političku opciju demokratskog bloka.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар