понедељак, 3 септембра, 2018 у 7:21AM

Признајем да не разумем смисао реаговања др Митра Михаљице на мој текст Прича о подели. Др Михаљица укратко полемише са мојим ставом да је историјски споразум Србије и косовоскометохијских Албанаца најбоље дугорочно решење овог вековима старог проблема. Као аргумент истиче моју наводну недоследност. У тексту ја доказујем да је садашња политика српских власти неутемељена, неискрена и у својој суштини не заступа прокламоване циљеве, а истовремено сматрам да су исти ти формални циљеви, које власт лоше спроводи, исправни. Не видим шта је ту спорно?

Мој недавни текст објављен у Политици посвећен је политици владе Србије а не концепту решења. Желим да верујем да га је др Михаљица само површно прочитао и да одатле потиче ово неразумевање. Такође, мој став о решавању косовоскометохијског питања познат је јавности, заступам га двадесет година (од када сам се први пут огласио у јавности), четрнаест година на страницама ових уважених новина.

Такође не завређује полемику ни спомињање Света који је током протеклих двадесет година постао мултиполаран. Те чињенице су у међувремeну због разних, често погрешних, политичких употреба постале тек фразе излизане у нашим медијима.

Подсећам као и толико пута до сада на суштину проблема.

Реч је о одговорности.

Када наша влада невиђеном медијском кампањом одвикава народ од „замрзнутог конфликта“ и навикава га на нову мантру – „разграничење“ – она се понаша једнако неодговорно. Наиме, Србија је је парламентарна држава већ стошездесет година. Када је током протекле три деценије о косовском питању одржана озбиљна дебата (не разговор ради потврде политике председника) у Народној скупштини? Када се народ изјаснио другачије него да потврди већ дефинисане и примењене политичке комбинације неке владајуће странке? – Никада. Никада од обнове вишестраначја 1990. године до данас.

О каквим „принципијелним великим силама“ говоримо када је свака од њих кршила међународно право и заузимала и анектирала делове суседних држава?

Када говоримо о замрзнутом конфликту, да ли размишљамо о цени и перспективи? Шта остављамо будућим поколењима? Како спремамо час ослобођења Косова и Метохије? Једини који је током протеклих тридесет година покушао нешто да ради са Косовом, мада је и он био недовољно демократски опредељен и сâм заточеник митова, био је др Војислав Коштуница. За разлику од осталих Коштуничина влада је спровела низ мера уверена да ће њима ојачати српски народ у отетој покрајини. Ево, после 13 година, неки од државних органа би могао да нам представи резултате мера као што су укидање ПДВ-а у покрајини или додела двоструких плата државним службеницима (од којих многи нажалост не живе тамо). Инвестиране су милијарде евра (влада СНС је 2012. проценила чак 2,5 милијарде евра). Који је резултат? Да ли је Србија присутнија на Косову? Има ли тамо више Срба? За тај новац сваки преостали Србин је могао да подигне кућу! Реч је 312.000 нових радних места према калкулацијама наше владе. Где је тај новац? Зашто и даље сакупљамо прилоге за јавне кухиње на Косову и Метохији?

Тај новац је у поседу стотинак локалних моћника и криминалаца. Добили су нешто и разбојници из Београда.

Могу Кина и Русија да буду колико хоће јаке, чињеница је и да свака власт у Србији, шта год говорила у вези са Косовом и Метохијом на крају попусти оним државама које су нас војно окружиле и ка којима је окренута наша привреда.

Можемо ми да говоримо шта хоћемо. Наша дела су важна. Када сам пре 25 година отишао да будем војник на Косову, у касарни „Цар Лазар“ у Гњилану било је пет пута мање Београђана него што би требало да их буде сразмерно уделу престонице у укупном становништу Србије. То је дакле био тренд у време када није било рата ни опасности. То се не мења проповедима о суверености, неактивношћу и причама о релаксирању односа са нацијом која је створена на антагонизму према Србији и Србима.

Дакле, кључне речи су искреност и одговорност. Све остало је прича. Ако мало размислите видећете да ту причу креира власт у Србији. До скора је свако ко је био против политике пасивности и повремене реакције на агресију коју трпимо већ три деценије био означаван као издајник и „нови Вук Бранковић“. И мене је Политикин новинар као таквог означио давне 1997. године. Горан Козић ме је назвао малоумником. Данас видимо да Харадинајеви коалициони партнери, иначе вође Срба са Косова иза којих стоји Александар Вучић, прете опозиционарима који су против поделе покрајине. Можда ће после неког времена овог новог медијског динстања на то становиште доћи и др Михаљица.

Posted by Чедомир Антић
Categories: Ставови, Текстови и анализе