Author Archive
„Скоро Француска“ и „као Немачка“
Односи између Србије и Хрватске почели су да отопљавају. Разлози се дају наслутити, али њихова поткрепљеност није јасна. Две државе које се диче својим значајем и могућностима међусобне сарадње, раздвајају контроверзни рат из друге половине 1991. године, тешки ратни злочини, нерешена успомена геноцида над српским народом у НДХ, чињеница да су Срби из Хрватске и данас најбројнија прогнаничка популација у Европи, а Србија је још увек 13. држава Света по броју избеглица… Пошто се садашње владе међутим, неуверљиво диче како су раскинуле са прошлошћу (мада: хрватски премијер је био шеф Кабинета „Оца Домивине“, а у Србији друга личност државе и други министар владе макар и формално још увек верују да је Слободан Милошевић највећи Србин после Вожда Карађорђа),
О кризи око Народног музеја
Постоји једна чудна појава у Србији. Дебелокожни политичари и владаоци опште праксе знају стару маркетиншку истину о сукобу политичара и интелектуалаца. За политичаре је сваки, па и најнепријатнији сукоб, тек још једна дневна обавеза. Са интелектуалцима су прилике другачије: уколико желе да допринесу држави и народу, они ретко подносе нашу политичку мочвару. У земљи у којој о аферама суде таблоиди исто је да ли сте криви или Вас само оптужују. Зато политичари лако говоре о „одговорности“, наравно успут и неодређено и увек о одговорности других. Све су прилике да нешто шкрипи у Министарству културе. После одласка првих људи Народног позоришта и Филхармоније, оставку је колективно поднео Управни одбор Народног музеја у Београду.
После десет година
Прошло је десет година од почетка Атлантско-српског рата и више од осам година од пада Милошевићевог режима. Србија је током читаве ове деценије лутала: између осећања и разума, од рата са, до ступања у Северноатлантски савез. После улоге коју су САД и Северноатлантски савез одиграли током Ратова за југословенско наслеђе (1991-2001) тешко је оправдати предлог за ступање у овај савез. Зато у Србији само две прилично слабе странке заступају брзо укључивање земље у највећи војни савез у светској историји. У политици је међутим значајна разлика између жеља и стварности; хтења и морања. Ако је лична моралност императив у човековом животу, основна црта успешне државне политике је прагматизам сам по себи.
Незнани рат
Био је то рат без имена. Режим га је звао „НАТО агресија“, биће у жељи да се поистовети са шпанским републиканцима из тридесетих година. Жељни да своју борбу учине интернационалном и посебном, заборавили су да су националне тежње и традиције биле једино што су још могли да злоупотребе. И док су грађанима држава које су нас напале њихови председници или премијери пред картом објашњавали где је земља због које ратују и зашто то чине, њихове бирократије су овај предвидљив и користан рат звали шифрованим именом. Ратну машину способну да уништи планету заменили су са Божијим анђелом, а своје подле мотиве препознали су као милосрђе. Српски народ запамтио је рат са Северноатланстком алијансом као „бомбардовање“.
Црногорски језик у Србији
Честитам. Када неко од оне једне петине становника Црне Горе који тврде да говоре црногорским језиком следећи пут буде допутовао у Србију неће више морати да се напреже и говори страним језиком. Прошле седмице црногорски језик постао је службени у најмањој општини северне Србије –Малом Иђошу.
NOVOGODISNJA ANKETA magazina „Status“
• Događaj godine koji će Vam ostati u lepom sećanju Ishod izbora u Bosni i Hercegovini. Zahvaljujući njima odlozena su nastojanja da bude ukinuta Republika Srpska.
Српска пензија
За Месићеве истомишљенике и обожаваоце ова његова изјава доноси две урнебесне вести. Прва је да је Србија једна бирократска творевина, коју воде ограничени типови спремни да одреде пензију страном државнику који је више пута јасно ставио до знања са каквим је намерама 1990. године дошао у Београд. Поред тога што је бирократска, Србија је и једна сиромашна, бедна земља, у којој бившем шефу државе одреде пензију за коју један човек не може да пристојно руча у некој бољој кафани.
Oteto Kosovo
Многобројни аутори, често утицајни као Ноел Малколм, Петрит Имами, Стивен К. Павловић, тврдили су да битку на Косову нису водили српска и турска војска, већ је османске трупе дочекала једна феудална коалиција у којој је поред српских и босанских великаша било Хрвата, Албанаца и припадника других народа. Један посланик у Народној скупштини Републике Србије чак је јавно устврдио како је реч о једној малој и безначајној бици.
Шта је било… А шта је требало.
Председник Републике Србије посетио је Подгорицу. Реч је о једној од честих, рекло би се редовних, Тадићевих посета Црној Гори. Ове посете, рекло би се, као да се догађају у различитим епохама. Заиста, да ли се неко присећа да је председник Тадић током јулске и новембарске посете представљао некакву континуирану политику… Једна од новијих замисли била је она о заједничким конзулатима који би представљали државе Западног Балкана. Замислите невероватан потенцијални успех тог пројекта: Србију би представљао рецимо дипломата који је претходно био конзул у Приштини, акредитован код „Републике Косово“. Или још боље, наш заједнички представник могао би да дође из државе која нас је истворемено тужила за геноцид, признала Косово, намеравала да заустави напредовање Србије ка Европској унији док јој не уступимо део наше територије уз границу, сваке године слави војну операцију у којој је убијено нешто више од 1900 Срба од који већина цивили…
Федераси
Председник владе АП Војводине г. Бојан Пајтић изјавио је недавно да су сумње у сепаратизам северне српске покрајине „ноторана бесмислица“. Пајтић још тврди да су захтеви за отцепљење од матичне државе увек етнички мотивисани. Како је лепо звучала ова изјава… Oна, међутим, није тачна.