Author Archive

Српска пензија

За Месићеве истомишљенике и обожаваоце ова његова изјава доноси две урнебесне вести. Прва је да је Србија једна бирократска творевина, коју воде ограничени типови спремни да одреде пензију страном државнику који је више пута јасно ставио до знања са каквим је намерама 1990. године дошао у Београд. Поред тога што је бирократска, Србија је и једна сиромашна, бедна земља, у којој бившем шефу државе одреде пензију за коју један човек не може да пристојно руча у некој бољој кафани.

Oteto Kosovo

Многобројни аутори, често утицајни као Ноел Малколм, Петрит Имами, Стивен К. Павловић, тврдили су да битку на Косову нису водили српска и турска војска, већ је османске трупе дочекала једна феудална коалиција у којој је поред српских и босанских великаша било Хрвата, Албанаца и припадника других народа. Један посланик у Народној скупштини Републике Србије чак је јавно устврдио како је реч о једној малој и безначајној бици.

Слобода за владику Јована

Архиепископ Охридски Јован 6. ухапшен је на основу међународне потернице на бугарској граници. Владика Јован је црквени великодостојник одан споразуму што су га Српска православна црква и неканонска Македонска православна црква потписале у Нишу 2002. године. Овим споразумом црква у Македонији враћена је канонско јединство са СПЦ. Притом је она добила аутокефалан (самосталан) статус. Мекедонска страна је убрзо одбацила овај испрва једнодушан споразум. Владика Јован је 2005. изабран за поглавра Православне охридске архиепископије. Недуго потом одузето му је право да јавно чинодејствује, забрањен му је улазак у цркве и више пута је хапшен и суђен.

Шта је било… А шта је требало.

Председник Републике Србије посетио је Подгорицу. Реч је о једној од честих, рекло би се редовних, Тадићевих посета Црној Гори. Ове посете, рекло би се, као да се догађају у различитим епохама. Заиста, да ли се неко присећа да је председник Тадић током јулске и новембарске посете представљао некакву континуирану политику… Једна од новијих замисли била је она о заједничким конзулатима који би представљали државе Западног Балкана. Замислите невероватан потенцијални успех тог пројекта: Србију би представљао рецимо дипломата који је претходно био конзул у Приштини, акредитован код „Републике Косово“. Или још боље, наш заједнички представник могао би да дође из државе која нас је истворемено тужила за геноцид, признала Косово, намеравала да заустави напредовање Србије ка Европској унији док јој не уступимо део наше територије уз границу, сваке године слави војну операцију у којој је убијено нешто више од 1900 Срба од који већина цивили…

Федераси

Председник владе АП Војводине г. Бојан Пајтић изјавио је недавно да су сумње у сепаратизам северне српске покрајине „ноторана бесмислица“. Пајтић још тврди да су захтеви за отцепљење од матичне државе увек етнички мотивисани. Како је лепо звучала ова изјава… Oна, међутим, није тачна.

Аутодемисија

Ово друго одрицање… а ко зна да ли ће их и колико још бити, више подсећа на сложену тактику неког власника или директора међународне компаније који свим силама настоји да стварност формално прилагоди неумољивим законима. Зато такав лута кроз корпорацијске власничке и управне лавиринте, склања се пред владиним установама, конгресним комитетима, парламнетраним анкетама и сенатским комисијама. Прескаче зидове функција и провлачи се кроз живице власништва и одговорности. Није ми познато да ли је тако нешто могуће када сте на власти у једној држави. Можда, једино, ако сте истовремено политичар и власник државе. У овом случају можда нису народ или Велике силе ти које треба заварати. Можда је реч о онтолошкој борби. Рвању са историјским развојем и неумитним напретком, којима се на олтар подносе велике и гласне, али козметичке и суштински ништавне промене. У току је, биће, битка против судбине и пролазности.

Црногоријанци

Када и ти несрећни Шумадинци не могу да се ослободе тврдњи разних необавештених мислиочевих помоћника-скрибомана да су уствари сви они сами Црногорци, треба рећи нешто о црногорству. Можда и више него Срби – који као народ, овакав какав су данас, постоје од средњег века, а као нација су ту први на Балкану од прве половине 19. века – својим коренима треба да се врате ти Црногорци. Ако је већ Црна Гора један вештачки, током 20. века створен политички појам, онда нису сви они који су у њој рођени сместа и „Црногорци“. Хајде да кажемо да неко може Србе из Црне Горе погрешно назвати „Црногорцима“, али ако већ Тачи и Пајтић нису Србијанци, онда је тешко замислити да је Љуба Тадић Црногорац. Ако је пак Тадић Црногорац, зашто онда то није Радован Караџић? Можда није о томе мислио мислилац и владар који није на власти…

Posle devet izbora

Inžinjer Miroslav Pavlović iz Dudovice pored Lazarevca, inače ugledan član Naprednog kluba, reče mi pre neki dan da je narod postupio promišljeno i lukavo. Održavajući postojeće stranke u približno istom položaju, Srbi su suštinski odgovorili na populističku politiku vlasti i opozicije iz protekle četiri godine.

Британска Република ЦГ

Избори у Црној Гори додуше не доносе Бог зна шта. Земља је много стабилна, невероватно напредна и политички монотона у мери неупоредивој са неком другом европском државом. Неко безобразан у мржњи – према 1. свим онима који јесу на власти а не виде се, 2. виде се а нису на власти, и 3. служе као икебана власти а то им пред сваке изборе и није нека реклама – рекао би да је у црногорској политици досадно колико и у севернокорејској.

Аутотероризам

Случај особе А.Н. указује на парадокс: наши екстремисти не треба да прете страним државницима. Напротив, прикладна реакција званичне Србије показује да само угроженост београдских политичара потекла из држава региона може да заинтересује нашу владу за легитимна права српског народа. Шта да радимо, такав нам је хороскоп, двадесет година смо звиждали химни соптвене земље па можемо и сада сложно да узвикнемо: „Ружди, чоче Божији, само пиши!“