Author Archive

Зашто наш народ у Аустрији пропада

Ђорђе Натошевић Sanimex – Београд, 2007. године Едиција Исодиријана – одабрани српски есејисти Зашто пропадамо као народ? Oво је вероватно најчешће питање које се поставља у нашем схватању и поимању историје и друштва. Ово судбоносно питање непрестано се понавља и то као основни лајт-мотив у разумевању историјске судбине српског народа. Није то склоност нашег народа јадиковкама и јеремијадама, нити је то израз представљања себе као једине и највеће жртве, што се често може чути од наших новопечених демистификатора српских политичких и историјских митова. То је пре свега трагање за одговором на питање зашто је српски народ у својој бурној и тегобној историји доживео толико тешких и драматичних искушења. Ово питање се не јавља само у нашем ништа мање изазовном и драматичном добу већ је оно постављано и половином деветнаестог века. Њега је у свој ширини и изазовности поставио и на њега покушао да одговори Ђорђе Натошевић у књизи Зашто наш народ у Аустрији пропада, објављеној у Новом Саду 1866. године.

Шта чинити

Све више у медијима (поготово страним) спекулише се са датумом проглашења независности јужне српске покрајине. Иако већина стручњака и аналитичара прогнозира да ће косовски парламент донети декларацију о независности на пролеће, све више се појављују информације да то може бити знатно раније. Поставља се питање шта чинити када то учине? Влада Републике Србије је на једној од својих седница усвојила уредбу којом се предвиђају мере које ће бити предузете у случају таквог проглашења. Ми као обични грађани који не учествујемо у власти немамо ту могућност да сазнамо шта садржи тај фамозни документ (што је у неку руку и оправдавајуће), међутим поставља се питање шта ако тај документ садржи одредбу којом се даје сагласност највећим државним функционерима за увођење вандредног стања (као увода у ратно стање), да ли је Србија спремна за још један, пети, рат у последњих 20 година?

Саобраћај као ратиште

Ретко је које јутро а да на јутарњем програму националне телевизије не будемо информисани о саобраћајним несрећама са смртним исходом или тешким повредама, које су се десиле на нашим путевима и улицама. Једна, по многим карактеристикама, несвакидашња несрећа десила се пре кратког времена и у њој је учествовао и актуелни министар полиције Драган Јочић и његов возач. Данас када је прошло довољно дана свесни смо тешких последица које су настале у овој незгоди.

Електропривреда Србије – размажено дериште коме треба помоћи да одрасте

Влада Србије је на седници од 13. децембра 2007. усвојила одлуку по којој се од 1. јануара ове године пренос електричне енергије третира као регулисана услуга, одвојена од других енергетских делатности. Тиме се квалификованим великим потрошачима пружа могућност да слободно бирају снабдеваче (уз плаћање услуга преноса). Што се тиче индивидуалних потрошача, они ће на такву могућност морати да чекају до 2015. године. Потрајаће извесно време и док поменути квалификовани велики потрошачи почну у пракси да реализују своје право, али, несумњиво, то јесте корак напред. Нажалост, недовољан. У области енергетике има много отворених питања.

Косовска фантастика ДВАДЕСЕТ ГОДИНА КОЈЕ СТАТУС ЗНАЧЕ

Да ли случајно или намерно, тек, командант КФОР-а француски генерал Де Марнак предвидео је како ће, средњорочно, косовско питање бити решено. Генерал је са Косова новинарима у Вашингтону путем видео-линка објаснио да ће „тензије између косовских Срба и Албанаца доживети биолошки крај“, јер ће „један од народа… једноставно нестати“. Командант УН трупа на Косову је, при том, како гласи Танјугова вест, навео да је просечна старост албанског становништва 28, а Срба 54 године. Остављајући по страни тачност поменутих цифара, чињеница је да су косовски Албанци млађи од Срба и да демографске процене не иду српској страни у корист.

На раскрсници

Веома је мало битних питања, која су успела да уједине политичку елиту у Србији, барем у оном делу који неоправдано називамо „демократским блоком“. Можда једина тема о којој није било спора и која је представљала темељ сарадње, била је европска перспектива Србије. Како се овде проблеми не решавају, као исход имамо само рађање нових проблема. Уз много отворених тема, ових дана се појавила и једна нова. Да ли Србија треба да настави процес европских интеграција?

Младост у шахту

Колико смо пута у животу «снимили» клинце како се смрзавају на семафору и упорно покушавају да убеде било ког возача да се смилује па да им допусти да му својом прљавом крпом још више запрлљају већ доволљно прлљаво стакло на колима. Колико смо се пута згрозили од призора малих одрпанаца који потпуно изгубљени, прљави и мусави дувају лепак на сред неке београдске улице испред неке знамените зграде или фенси бутика. Не верујем да је икоме пало на памет да је и сам делом одговоран за те немиле слике. Одговорност лежи у оном делу људске природе која нас тера да само окренемо главу и продужимо даље без сувишних питања која бисмо могли поставити, пре свега сами себи, али и одговорнима: Ко су та деца? Одакле долазе? Зашто тако живе?

Непринципијелни принципи домаће економије

Наводна постепена побољшања, као метод решавања нагомиланих проблема, нису реална опција. Тешко је поверовати да исти начин рада одједном може почети да делује у супротном смеру, дајући позитивне резултате. Све више је сегмената у којима се тешимо чињеницом да, пре свега захваљујући Албанији, ипак нисмо на последњем месту у Европи. Једина брана таквим трендовима јесте повратак универзалним принципима. Садашње стање, између осталог, није одрживо јер су: а. Измешани реални показатељи и лепе жеље б. Измешани принципи тржишне економије и социјалне политике в. Измешане лажи и чињеницe г. Измешани неодговорност и професионализам д. Измешани задаци законодавне и извршне власти

Сви против нас – ми против свих

Питање одређења демократије и њеног теоријског и практичног политичког утемељења постаје један од најзначајнијих изазова у нашим савременим процесима политичке транзиције.Готово свакодневно можемо чути примедбе и вајкања да нису у пуној мери остварени демократски принципи, да демократија у нашем друштву не функционише и да је она само пригодно покриће за даље функционисање једнопартијског и ауторитарног система владавине ослоњеног на процесе рестаурације старог режима. Све се чешће отвара дилема, да ли је демократија уопште могућа и делатна у нашим хаотичним и несређеним политичким условима и колико она заиста функционише као стабилан и функционалан облик политичког живота и власти.

Спортска мафија на удару јавности ХАЈКА ИЛИ МАСКА

Добро је што сви медији нису исти, иако су извори информација и тема свима једнако доступни. Али, добром познаваоцу суштине садржаја појединих електронских и штампаних медија, није тешко да одгонетне – ко за кога навија, односно, ко се јавља и у чије име… Председница Савета за борбу против корупције Верица Бараћ једном приликом, не баш тако скоро, у тв-емисији аутора овог текста, изјавила је дословно: – Највећа корупција је у грађевинарству и спорту! А влада неће борбу против корупције… Мада има оних који краду и „крадуцкају“, како рече познати министар, који се „одликује речитошћу и богатством изражавања“, чим се говори о корупцији – ту је, обавезно и мафија, наравно иза извршилаца