Author Archive

Срби у Црној Гори и наша равнодушност

Признавање самопроглашене и нелегалне независности Косова од стране независне државе Црне Горе изазвала је велику политичку кризу у тој држави али у исто време је отворила многобројна контроверзне друштвене и политичке дилеме и питања. Након што се стишао први талас протеста може се јасније сагледати пре свега однос Србије према недавним дешавањима у Црној Гори. И у овом изузетно значајном националном и друштвеном питању постоји велики јаз између наших политичких странака које и ово признавање тзв. независног Косова обилато користе за своја политичка раскусуравања и стицање све јефтинијих и безвреднијих дневних политичких поена.

Тунелџија

Давно је неки странац рекао за Србију да је то сиромашна земља богатих људи. Па одкуд толико богатих људи у једној сиромашној земљи, и зашто је Србија једна од најсиромашнијих земаља у Европи и то у континуитету још од доласка Словена на ове просторе. Ова чињеница је готово неспорна и стварно су врло ретки периоди у којима се на овом простору пристојно живело. Но да се присетимо како се у озбиљним земљама постаје богат човек , како се стиче велико богаство?

НИЈЕ ХТЕО ДА ИГРА ПО АМЕРИЧКИМ НОТАМА Интервју са Иваном Стоиљковићем, лидером Демократске партије Срба у Македонији, у листу Вести

/Једини човек који је недавно у македонском Парламенту гласао против признавања Косова био је лидер ДПСМ, одлучивши да брани интересе Срба и матице/ У једном од својих ауторских текстова Иван Стоиљковић је написао да никада у историји није било једноставно бити грађанин Македоније, додајући да је то данас сурово незахвална позиција. „Ако је режим у Подгорици криминализован и корумпиран ради чега је неко могао да уцењује црногорске власти да донесу одлуку о признавању независности Косова, у Македонији је ситуација сасвим другачија.

Вође

Једнога дана и у Црној Гори ће се догодити тај велики тренутак. Власт ће бити смењена. Као демократа ја вам желим да тај, у срећним државама неузбудљив и обичан, догађај буде последица слободних избора. Да све прође мирно као једна афирмација ваше државе. Међутим, тиранске власти по правилу владају ослањајући се о народне слабости и повлађујући колективним манама. Кад ауторитарна влада коначно падне, то врло често има више везе са стицајем околности него са врлинама њених опозиционара. Зато и случајне демократе и инцидентни реформисти у манама и слабостима грађана понекад виде некакву развојну шансу и стратешку перспективу.

Зашто штампани медији у Србији немају будућност?!

Када се пре петог октобра говорило о нужности промене система, саставни део тих промена подразумевао је и остваривање слободе штампе и говора. Као што се убрзо видело, а време које пролази (долази) то све јасније показује, промене за које смо веровали да ће бити суштинске, системске, у доброј мери су се показале као козметичке. То се види у много чему, па и по питању медија, посебно штампаних, и њиховог (све тежег) положаја.

Принцип и последице

Вук Драшковић, председник једне од једанаест партија чланица владајуће коалиције у Србији и некадшњи вођа опозиције Милошевићевом режиму, изнео је одлучан и занимљив став о Косову и Метохији. Драшковић тврди да ће Србија у чланство Европске уније ступити без Косова у свом саставу. Ову тврдњу он образлаже тачним аргументом према коме је суверенитет Београда над Приштином формалан, док Србије на Косову нема. Такође, Драшковић је подсетио да су преговори о ССП-у започети у време његовог мандата, препознали Србију и Косово као одвојене државе.

Тиранија некомпетентности

На великим мукама био је министар просвете Боцване оптужен да је украо вола. Односно све док није установљено да недостаје крунски доказ-поменути во, и да због тога минисатар не мора да ide у затвор. Судија се у чуду питао, како може да нестане толики доказ, али нико није одговарао док су се министар и његови сарадници замишљено гладили по огромним стомацима. Други опет министар, израелски министар здравља, прискочо је у помоћ човеку коме је позлило у неком хотелу и спасао му живот.То није ништа необично, у нормалним земљама постоји обавеза да министри треба да познају област коју воде.

Тресе се београдско здравство – родиће се – видећемо шта!

Од како је прошла прва седмица рада градске министарке за здравство, проф. др Драгане Јовановић, већ се види да неће бити као са њеном претходницом која је у миру и бонаци провела своју половину министарског мандата! Не либећи се опасности која у транзиционој (читај лоповској) Србији израста кад год неко покуша да ствари доведе у некакав ред, др Јовановић прозива неколицину директора београдских болница и домова здравља и ставља под упитник њихово даље остајање на челним позицијама у београдском здравству.

*Нови амерички унилатерализам*

У време кад почиње трка за место следећег Председника Сједињених Америчких Држава, читав свет је разумљиво веома заинтересован за то какву ће спољну политику будућа администрација водити. Разлози за ову бригу су вишеструки. Не само да су САД хиперсила чија је војна супериорност у односу на остале потенцијалне конкуренте незабележена у историји, већ су током последња два председничка мандата Џорџа Буша млађег, по општим оценама ту своју супериорност испољавале на низ начина који су озбиљно забринули остатак света у погледу будућих праваца употребе те силе. Штавише, кључни појам који је у теорији међународних односа, али и у ширим круговима глобалне јавности фигурирао као одредница деловања Бушове администрације јесте унилатерализам. Овај чланак ће стога покушати да да анализу новог америчког унилатерализма, његову генезу и начине легитимације, као и да покуша да одговори на један низ значајних питања као што су: да ли овај унилатерализам заиста преседан у америчкој историји, да ли је европско залагање за његово ограничавање заиста доследно и принципијелно, какве су његове последице по међународне односе и коначно, какви су оквири спољне политике САД које он оставља, те може ли се очекивати да будућа администрација одступи од њих *>>>* /Аутор је научни сарадник на Институту за европске студије, Београд/

Експеримент ин виво

Негде пролетос као ударна вест у нашим медијима објављена је информација да су се у Јапану у једном дану запослили 700 000 младих људи који тек што су завршили школе. Тако је то у Јапану. Мало људи данас код нас зна да су одмах после Другог светског рата, Србија и Јапан били на приближно истом степену развијености и у истој ситуацији. Разрушени у рату, без индустријских капацитета и техничих знања, без капитала. Једино чиме је Јапан располагао били су људи. Тада је донета далекосежна одлука. Људи су препознати као богаство и на том потенцијалу је грађена стратегија развоја.