Аутоцензура и игнорисање

четвртак, 3 јула, 2014 у 1:59AM

Има ли цензуре, аутоцензуре и притиска на медије у Србији? Као новинар, али и грађанин, сматрам да имам право да изнесем свој став о овом питању, поготово имајући у виду чињеницу да „Сведок“ – лист за који пишем и који делом уређујем – годинама скреће пажњу управо на примере притиска, цензуре и аутоцензуре у Србији, како за време ове, тако и у време претходних власти.

Верујем да ће се већина сложити да је стање у медијима у Србији, у најмању руку, благо речено – катастрофално. У медијима, пре свега штампаним, данас доминирају „екипе“ а не новинари; „неименовани извори“ а не саговорници са именом и презименом; ПР агенције; политички и финансијски утицаји (именовања на функције и огласи), уместо жеља да се објективно и критички информише…

За такво стање највећу одговорност свакако има држава и политичка елита која никако не може да одоли покушају да утиче на медије – било директно, било преко огласа. Тако, уколико упоредимо време Слободана Милошевића и ово данас, чини се да ћемо видети да је притисак опстао, само што је постао софистициран, или, прецизније – перфидан. Ћелаве момке у кожњацима и са хеклерима и поганим језиком заменили су налицкани школарци сумњивих диплома из поља маркетинга и менаџмента, који носе мањкаве уговоре за оглашавање и преносе поруке „с врха“.

Међутим, у анализи медијског стања у Србији, чини се, одговорност треба тражити и у самим медијима, односно новинарима и уредницима. Јер, свакој цензури претходе две ствари – аутоцензура и игнорисање.

Сећам се извештаја сад већ покојне Верица Бараћ у којем су до детаља назначени примери злоупотребе медија али тај извештај је тада у целини објавио само „Сведок“, да би данас, управо медији који су извештај Верице Бараћ игнорисали као да не постоји, почели да својатају као свој „допринос“ развоју медијске сцене Србије и борби за медијску слободу.

Данас смо сведоци тога да многи медији, невладин сектор као и поједине међународне организације оптужују владу за цензуру, притисак на новинаре, обарање сајтова… Иако се са таквим тврдњама делом слажем и не слажем, чињеница је, такође, да је ово чему сада сведочимо у медијима само наставак онога што се раније дешавало. Чињеница је и то да те исте организације и многи медији који сада гласно причају о цензури нису то чинили и у време претходних власти, када је цензура и те како била присутна. Напротив, игнорисали су многе примере цензуре медија, и још горе, били крајње селективни у извештавању о томе.

Треба ли подсећати на ћутање већине медија, невладиних организација, али и међународних организација на катастрофалне измене закона о медијима?

Сада је дигнута велика прашина око обарања сајта „Пешчаника“. Међутим, када је својевремено, и у време претходне власти али и ове актуелне, обаран сајт једног другог портала – Нове српске политичке мисли – већина од оних који су данас гласни у помињању цензуре није реаговала. Сајт НСПМ више пута је био нападан и обаран – и у време преговора које је Борко Стефановић водио у Бриселу, а које је овај портал критиковао, као и у време власти СНС када је потписан Бриселски споразум… Најгори напад – који је довео до потпуне блокаде сајта НСПМ – десио се када је објављен текст Слободана Антонића у којем је оштро критикован актуелни премијер. Тада нико, изузев „Сведока“, није пренео саопштење НСПМ и уредника Ђорђа Вукадиновића о томе шта се дешава са његовим порталом, који спада међу најпосећеније у земљи када је реч о информативи.

Сличну судбину имао је и сајт невладине организације „Напредни клуб“ који је 20. фебруара оборен и коме је избрисан готово целокупан претходни садржај. Иако су у овој организацији обавестили јавност о томе, и навели да знају ко су починиоци, готово ниједан медиј ту вест није пренео.

Ево још једног примера: када је септембра 2012, у време политичке и медијске доминације Демократске странке узбуњивачки портал „Пиштаљка“ објавио материјал који доказује везу Драгана Ђиласа и Мирослава Мишковића у листу „Прес“ (који више не излази у тој форми већ под фирмом „Наше новине“ са другим газдом), апсолутно нити један једини медиј у Србији – писани и електронски – није реаговао нити пренео ту информацију, изузев „Сведока“ који је овоме посветуо и насловну страну. Ипак, неколико месеци касније, када је формирана нова влада, један таблоид, који је у време власти ДС-а био њима наклоњен, а сада се окренуо новој власти, као ексклузиву (додуше, стару више месеци) објавио је ову вест, представљајући то као своју велику победу. Наравно, тек пошто су и Драган Ђилас и ДС остали без власти и медиjског утицаја (који је био присутан и у том таблоиду).

Већина медија није дигла свој глас ни када је влада Мирка Цветковића својевремено одлучила да селективно обештети поједине новине којима је дистрибутивна кућа „Футура“ дуговала новац, а чије обавезе је преузела држава. Не! Тада то није био пример селективног односа власти према медијима, а пре ће бити online slots да је реч о селективном односу медија према медијима.

Заправо, бројни примери у медијима у Србији, чини се, показују да свака власт има „своје медије“ из чега може да се постави питање – да ли неки медији (и НВО) који данас критикују цензуру, а прећуткивали су примере исте у ранијем периоду, заправо показују љутњу што нису део неког новог медијско-политичког договора са актуелном влашћу?

Чини се да нам ови, али и бројни други примери, говоре да и унутар самих медија, и за њихов положај заинтересованих невладиних организација и међународних организација постоји велика селективност која није заснована на вредностима слободе говора и мишљења, већ на принципу „наши“ и „туђи“. Па, тако је невиђени скандал када се обори сајт „Пешчаника“,и пример (ауто)цензуре када се смени шеф деска у једном листу, али зато није скандал када се обори неки други, у најмању руку подједнако утицајан и посећен сајт, када се игнорише спрега политике и крупног капитала у медијима (случај „Прес“), када се ћути о рђавим изменама закона о информисању, када самопрокламовани портпароли медијске слободе и независности ћуте о смени уредника и новинара „Политике“ 2008. који су се замерили медијском саветнику (иначе по струци лекару?!) председника Тадића, или када се занемари снимак како извесна Џеси, моћник из кабинета бившег председника Републике, баца микрофон и тера са конференције новинаре једне телевизије (данас блиске власти)…?!

Дакле, очито је да унутар самих медија имамо оштру поделу која се темељи на ставу да ће се игнорисати сви они који нису „наши“. Критеријум је припадност на темељу идеолошке идентификације са префиксом „европски“, а не аргументација и изношење чињеница. Тако се долази да су медији и слобода говора угрожени само када су одређени медији угрожени. Реч је о оним медијима који мисле да имају монопол на независност, на новинарску етику и углед. А немају!

Да будемо потпуно отворени: иако је „Сведок“ за који пишем и радим био опозиција свакој, па и овој власти, па тако немам нити један лични разлог, нити ваљан и чињенично заснован аргумент да браним њихов однос према медијима, чињеница је да се данас много отвореније пише о медијској цензури него што је то био случај у време власти Бориса Тадића и ДС-а, када су такође постојали бројни примери (ауто)цензуре, али су готово сви медији, уредници и новинари (част изузецима) одбијали да о томе пишу, извештавају и говоре!

Иначе, игнорисање одређених информација и медија само је увертира за аутоцензуру. Јер, када је критеријум заснован на предрасудама, а не на анализи чињеница, онда онај ко се тако понаша сам од себе чини новинара/медиј погодан за цензуру, било у блажем облику – кроз „договоре“ и „дилове“, било у тежем – кроз директне инструкције и брисањем/обарањем сајта.

Дешавања у медијима у Србији годинама уназад су показала да је лакше тапшати се по рамену, делити награде и признањаунутар затвореног круга за новинарску изузетност и слободу, а успут прећуткивати бројне чињенице зарад договора са људима на власти који су увек ту само привремено.

Међутим, светлуцаве награде праћене бескрајним компромисима нарушавају и илузију о слободи у Србији, а камо ли слободу саму.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар