Аутодемисија

Ово друго одрицање… а ко зна да ли ће их и колико још бити, више подсећа на сложену тактику неког власника или директора међународне компаније који свим силама настоји да стварност формално прилагоди неумољивим законима. Зато такав лута кроз корпорацијске власничке и управне лавиринте, склања се пред владиним установама, конгресним комитетима, парламнетраним анкетама и сенатским комисијама. Прескаче зидове функција и провлачи се кроз живице власништва и одговорности. Није ми познато да ли је тако нешто могуће када сте на власти у једној држави. Можда, једино, ако сте истовремено политичар и власник државе. У овом случају можда нису народ или Велике силе ти које треба заварати. Можда је реч о онтолошкој борби. Рвању са историјским развојем и неумитним напретком, којима се на олтар подносе велике и гласне, али козметичке и суштински ништавне промене. У току је, биће, битка против судбине и пролазности.Ово друго одрицање… а ко зна да ли ће их и колико још бити, више подсећа на сложену тактику неког власника или директора међународне компаније који свим силама настоји да стварност формално прилагоди неумољивим законима. Зато такав лута кроз корпорацијске власничке и управне лавиринте, склања се пред владиним установама, конгресним комитетима, парламнетраним анкетама и сенатским комисијама. Прескаче зидове функција и провлачи се кроз живице власништва и одговорности. Није ми познато да ли је тако нешто могуће када сте на власти у једној држави. Можда, једино, ако сте истовремено политичар и власник државе. У овом случају можда нису народ или Велике силе ти које треба заварати. Можда је реч о онтолошкој борби. Рвању са историјским развојем и неумитним напретком, којима се на олтар подносе велике и гласне, али козметичке и суштински ништавне промене. У току је, биће, битка против судбине и пролазности.Понављање истоветних догађаја понекад успава пажњу јавности. Рецимо, жива је моја успомена на време када је започео напад Сједињених Држава и њихових савезника на Србију. Толико сам очекивао тај напад у октобру 1998. да је требало да експлодиртају прве бомбе па да прихватим истинитост рата у марту 1999. године. Рачунао сам: кад је већ Милошевићев режим показао спремност да прихвати све захтеве а исход рата у напред био известан, коме је требао рат са хиљадама мртвих и десетинама хиљада рањених. Некоме је ипак био потребан, и камо среће да је реч била само о једној страни тог сложеног замешатељства. Сличан утисак ме обузима и данас, у време када су још увек узбуркане страсти после оставке Мила Ђукановића. Зашто би неко ко је у политици пожње такве „успехе“- тачније ко је мењајући идеологије и уверења успео да се одржи на власти током двадесет година – у два наврата без видљивог разлога поднео оставку, повлачио се, а онда се после без промене ситуације врачао на чело државе? Први пут је још и личило на оставку неког остарелог државотоворца, или пак уморног тиранина коме је свега доста. Сада, када и други пут полази истим путем и краичком ока већ мерка исту партијску пречицу натраг, нема јасног упоредника у европској или светској историји на који би се могли позвати. Ко је још тако нешто учинио? Само да је Ђукановић неки театралан и сујетан тип, па да је организовано пар хиљада грађана да га на коленима моле да остане или се макар што пре у здрављу врати („Мило, спаси нас биједе!“), мени би било јасно да је реч о представи која временом забавља само главног глумца који је уједо и највернија публика. Ипак, колико ми се чини то није случај. Разуме се, опозиција и злонамерни посматрачи већ говоре о томе како је Ђукановић у ствари, мета притисака Европске уније. Тако се згодно поклопило Санадер, Тачи, Силајџић, Ђукановић… Штета је само што ова четворица имају само једну заједничку црту. Реч је њиховом односу према Српству и Српства према њима. Просто се не зна ко кога више воли и цени. Све и да су европске установе почеле да се баш истински занимају за интересе иначе разједињеног и некохерентног српског народа, тешко да би могле, све и да су хтеле, да оркестрирају процес против финасијских злоупотреба бивших политичара у Хрватској, извештај Савета Европе о трговини људским органима, исход избора у Босни и Херцеговини и оставке у Црној Гори. Ово друго одрицање… а ко зна да ли ће их и колико још бити, више подсећа на сложену тактику неког власника или директора међународне компаније који свим силама настоји да стварност формално прилагоди неумољивим законима. Зато такав лута кроз корпорацијске власничке и управне лавиринте, склања се пред владиним установама, конгресним комитетима, парламнетраним анкетама и сенатским комисијама. Прескаче зидове функција и провлачи се кроз живице власништва и одговорности. Није ми познато да ли је тако нешто могуће када сте на власти у једној држави. Можда, једино, ако сте истовремено политичар и власник државе. У овом случају можда нису народ или Велике силе ти које треба заварати. Можда је реч о онтолошкој борби. Рвању са историјским развојем и неумитним напретком, којима се на олтар подносе велике и гласне, али козметичке и суштински ништавне промене. У току је, биће, битка против судбине и пролазности. Ђукановићеве речи још су занимљивије. Слабо је спомињао разлоге свог повлачења. Црна Гора је добила статус кандидата за чланство у ЕУ, али то не значи много, у предворју НАТО-а се налази већ дуже времена. Није јасно каква је то журба била па се Ђукановић није стрпео да причека фебруар 2011. и двадесетогодишњицу власти, пролећну партијску скупштину или макар неке ванредне изборе. Зашто је толико важно шта о свему мисле његови противници и критичари? Какви разлози наводе Ђукановића да говори о чистој савести и уздигнутом челу. Маркетиншки стручњаци говоре да политичар у јавност не спомиње поштење и част осим ако нешто у вези са њима није уреду. И тек што су се Ђукановић и Маровић самодемисионирали гвоздена рука неумитне првне државе ударила је на тврди град Будву. И сад шта се заиста догодило? Да ли је хапшење Маровићевог брата у вези са овим другим заједничким повлачењем. Да ли је потребно повући се да би вас лакше прогонили? Или су можда Ђукановић и Маровић сада у непријатељству, што опозиција прижељкује, али свакако нема везе са тренутном логиком догађаја у Црној Гори. Један хрватски новинар пише о проивржености Маровића Србији, и тиме открива сва оптерећења духа хрватских интелектуалаца (па Србији нису одани ни сви њени министри, а како би онда такви могли бити страни властодршци). А можда је и Ђукановић у опасности!? Нечувена бесмислица; али злуради је износе са истим уверењем и аргументима као и бегорадски новинари који тврде да би наше власти требало да се угледају на Ђукановића. Није за поређење, али ваљало би се присетити славне анегдоте из времена Великог терора у Стаљиновом Совјетском Савезу. Тада је Стаљинова ћерка Светлана покушала да се заузме са своје ухапшене тетке. Отац јој је одговорио да се не меша пошто би и сама могла бити ухапшена, а онда је злослутно додао: „Уосталом, и ја сам под истрагом.“

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар