Аутотероризам

Случај особе А.Н. указује на парадокс: наши екстремисти не треба да прете страним државницима. Напротив, прикладна реакција званичне Србије показује да само угроженост београдских политичара потекла из држава региона може да заинтересује нашу владу за легитимна права српског народа. Шта да радимо, такав нам је хороскоп, двадесет година смо звиждали химни соптвене земље па можемо и сада сложно да узвикнемо: „Ружди, чоче Божији, само пиши!“Случај особе А.Н. указује на парадокс: наши екстремисти не треба да прете страним државницима. Напротив, прикладна реакција званичне Србије показује да само угроженост београдских политичара потекла из држава региона може да заинтересује нашу владу за легитимна права српског народа. Шта да радимо, такав нам је хороскоп, двадесет година смо звиждали химни соптвене земље па можемо и сада сложно да узвикнемо: „Ружди, чоче Божији, само пиши!“Нема много смисла писати о афери особе А. Н. (одскора познатијег као Ружди). Медији наше Отаџбине већ су створили отужни утисак. Неукусна подршка наводном атентатору на државни врх Србије, испаде прворазредни међународни проблем. Далеко већи него колективно усхићење осуђеним ратним злочинцима, до кога редовно долази подно Книнске тврђаве; релативизација масакра у Добровољачкој улици; прогони на Косову; расистички чланак на сајту моћне сповеначке партије; ослобађење Кепира у Будимпешти; обесправљивање Срба и Црној Гори… Од свега тога политички је вреднија, не једна претња српским државницима, већ само врло условљено и прилично релативизовано, рецимо, солидарисање, са особом која је наводно намеравала да покуша атентат у бањалучкој хали Борик. Зашто? Мислим да је одговор на то сложен. Поједностављено речено: грађане Србије и Србе – грађане других држава, могуће је без било каквог ризика вређати и угрожавати. Међутим, на било који начин запретити безбедности београдске олигархије значи отворени рат. Званична Србија реаговала је рефлексно на начин на који модерна, демократска и правна држава реагује када угрозе њеног грађанина или сународника. До убиства Зорана Ђинђића наши политичари су били само грађани који су се домогли велике власти, неки су покушавали да остваре некакав политички програм, а скоро без изузетка су учествовали у општем грабежу. За време Милошевића режим је бранио своје најважније чланове (мада не баш успешно, пошто их десетак масакрирано у разним атентатима, па су углавном били заштићени Милошевићи). После је свако гледао себе. Након 2003. године, међутим, напад или претња упућени једном нашем властодршцу, повлаче јединствену реакцију свих политичара, а са њима и читаве државе. И онда наступа злосрећни С.У. – личности која ни крива ни дужна већ читаву деценију стоји на челу (глави) Народне библиотеке Србије. Потписао је некакву петицију подршке апологети атентата, а из владе су му послали прекор, потом смену, а било је речи и о затвору. Е, оно што је мене разгалило била је реакција грађанина С.У. који тада више није био „нови Данило Киш – прогоњени геније“. „И ја сам Србин!“, завапио је узалуд управник-дављеник (који је Његоша и Маловића прогнао у црногорску књижевност, а уклонио представе капа шајкача и мозаик са ликом Светог Саве из хола библиотеке), док су га медији растрзали и развлачили. „Подметнуто ми је! Слободу говора подржавам (само) у начелу!!!“ Али узалуд. Изостала је подршка другара из тзв. Невладиног сектора. Нема презривих и злих коменатара типа: „А што да вам не прете (убијају вас, обесправљују, прогоне и вређају)? Па ви сте народ убица из Сребренице, кога ништа нису научили у Јасеновцу. Ви сте силовтељи 50.000 Бошњачих жена. Убице 300.000 невиних цивила. Бедни рушиоци Југославије (а уједно и њени хегемони и противправни браниоци), комунисти (али не као другарица мама и друг тата – него зли, немодерни и нижерасни) а уједно и фашисти…“ Не, није било тога. Изузетак представља Чедомир Јовановић, који ваљда мисли да се опрашта од „политичке слободе“, пре уласка у свенародну владу са ДС-ом, Аркановим другарима, Милошевићевим омладинцима, а уз мањинску помоћ странке хашког притвореника, ражалованог војводе и отераног професора доктора Војислава Шешеља. Јовановић говори нешто о перверзном мишљењу српске јавности. Србија никако да се суочи са геноцидом. И то не као Турска са 1915-ом годином, Аустрија са Шапцем 1914, Хрватска са Јасеновцем, Немачка са Сајмиштем – већ успешније. Толико да од Србије остане дроњак довољно велики да покрије срамоту неминовну за сваку власт коју би Јовановић оличавао. Дакле, уместо да се суоче и цркну, Срби гоне једног слободоумника (особу А.Н.). Истина, када је пре четири године руски новинар Константин Семин слично говорио о знатно раније убијеном Зорану Ђинђићу – Чедомир Јовановић је са верним присталицама демонстрирао испред руске амбасаде. Пошто је Семин реакционар Јовановића нису занимале медијске и књижевне слободе и српска кривица (која је колективна, па ваљда вреди исто за оног који је за време рата ишао на Пале да спречава америчко бомбардовање као и за овог који је недавно славио у Бањалуци). Случај особе А.Н. указује на парадокс: наши екстремисти не треба да прете страним државницима. Напротив, прикладна реакција званичне Србије показује да само угроженост београдских политичара потекла из држава региона може да заинтересује нашу владу за легитимна права српског народа. Шта да радимо, такав нам је хороскоп, двадесет година смо звиждали химни соптвене земље па можемо и сада сложно да узвикнемо: „Ружди, чоче Божији, само пиши!“

Posted by
Categories: Текстови и анализе

4 Коментарa на "Аутотероризам" Оставите коментар
Bojan
30. новембра 1999. at 01:00

Vaši stavovi i razmišljanja su i dalje tačni, razumni i nepristrasni kao retko koga ko dobija ili pravi sebi medijski prostor da nešto kaže o društveno-političkim temama u Srbiji. Ali, nažalost sve više u vašim tekstovima dominira ogorčenost i bes, na račun jasnoće i argumentacije.

Darth Vader
30. новембра 1999. at 01:00

Slazem se sa Bojanom. Iako je cesto tesko odoliti gnjevu (vise negom opravdanom u ovom slucaju), ipak se treba javnoj raspravi pristupiti trezveno, hladno i racionalno. Cak i onda kada treba emocijama dozvoliti da isplivaju na povrsinu, njihov udio u argumentaciji treba biti sveden na povremene epizode strastvenijeg izrazavanja: nikako na cijele tekstove.

Ма&#1088
30. новембра 1999. at 01:00

Не видим шта је овде страствено, мени је ово комично. Једини који је острашћен у целој ствари је црногорски државни званичник који жали што није било масакра плус неколицина београдских пријатеља који се жесте што је србомрзац ничим изазван после десет година сишао са главе НБС, како каже аутор. Сјајан текст.

Dule
30. новембра 1999. at 01:00

Tekst je sjajan. Bes je nistavan u osnosu na koliko bi trebalo da postoji. Da budemo jos precizniji, ovo nije bes, ovo je prezir nad niskoscu citave te scene. Bas kao i komentari imperatorske strane.

Оставите коментар