Азил за Ђукановића у Србији

понедељак, 26 октобра, 2015 у 10:24AM

„Срећне вам ране Јунаци !“ Један бедни, остарели, одвратни режим између вас и слободе ставио је оружану силу. Готово је. Готов је. Само још то неко треба да му каже. Можда цео народ, када заустави општине, фабрике, стане на путеве, искључи струју, затвори воду… Не може цео народ бити терориста – терориста је онај који натера народ на такав отпор. Није важно да ли ће Мило Ђукановић, тај брежњевљевски тираносаурус, побећи ноћас или за десет дана… Или ће му његови заштитиници омогућити да влада нешто дуже… Важно је да се доказало да сте ви Народ. Он је ништа. Једна имитација диктатора и увреда за савременог европског политичара. Помислио је несрећник да су он, његова у политичком-бизнису активна родбина и пар десетина саучесника у многобројним кривичним делима, оличење државе Црне Горе. Без њега и пар политичких сателита све ће се, каже, распати. Црна Гора постаће део Велике Србије само ако ли Мило Ђукановић добије грип… Ако му се, пак, упале хемороиди, „шампионка европских интеграција“ очас ће пистати драгуљ у круни злих руских императора… Уместо да овако буде „чудо региона“ и у перспективи највећи удеоник Шесте флоте.    

Шта је постигао Ђукановић тиме што је послао партијску полицију и режимске батинаше да туку жене и децу по подгоричким улицама, да на очиглед грађана и камера млате младиће са којима нису били у сукобу, које претходно нису ни покушали да лагитимишу, и који су тако опасни и тражени криминалци да су их Милови извршиоци, видевши да их неко можда снима, одмах пустили да отхрамају или отпузе са места батинања. То никада није било да полиција бежи од оних које треба да ухапси након што их је брижљиво намлатила.

Где ће доспети држава у којој се министар чуди зато што новинари питају зашто је „приведен“ народни посланик и председник једне демократске и парламентарне странке? Каква је будућност ваше деце у земљи чијег је председника немогуће сменити, где избори важе само ако имају један, од власти препоручен, исход, где ће  држава „нестати“ ако Мило Ђукановић и његова партија изгубе изборе и падну са власти?

Колико то савезника Мило Ђукановић има у свету? Данас је јасно да сви они који су га тапшали по раменима нису спремни да раде са неким против кога народ протестује дуже и енергичније него што су се источнонемачки демонстранти борили за  своју слободу давне 1989. године.  Колико ће Ђукановићу помоћи српска влада? Срамотно је понашање Вучића и Николића. Њима је важније да остану на власти него да се понашају као модерни европски политичари. Нема разговора са диктаторима који фалсификују изборе, озлоглашени су због недемократског понашања, прокажени у јавности за деценије наводног вршења разних криминалних радњи. Нема примања тирана који пребијају свој народ, свађају грађане по националној основи, прогоне цркву… Време је за бојкот Мила Ђукановића. Колико год дуговали Ђукановићу за подземне и друге радње које су допрнеле њиховом једвитом доласку на власт 2012. године, власти у Београду још више дугују идеји демократије и наравно свом народу. Наши грађани Срби, Црногорци Бошњаци и Муслимани са црногорским држављанством  великом већином подржавају грађане Црне Горе, а у малом броју су наклоњени Ђукановићевом режиму. Ако већ имају неки лични дуг, нека понуде Ђукановићу азил у Србији. Уколико је безбедност  и некажњивост Ђукановића и његових непосредних сарадника цена за слободу, за оснивање прелазних установа које би Црној Гори коначно омогућиле слободу и демократију – онда је треба сместа платити. Нека дође у Србију, а ми који не можемо бити уточиште бивших диктатора донећемо посебан закон за њега. Сетићемо се како је закратко, обмањујући цркву и српске странке, тврдио да помаже у борби за демократизацију СР Југославије (мада је гласао за Милошевићев избор за председника СРЈ).  Србија би Ђукановићу могла да понуди азил. Овакав преседан није опасан, посебно ако би остатак режима прихватио деморкатију. Ако не пролију народну крв они свакако могу да рачунају на милост коју су добиле вође белог режима у Јужноафричкој Републици. Само Црној Гори треба помирење и суочавање са прошлошћу – које Србија нажалост није имала.  Ми смо погрешили што после 2000. нисмо се на прави начин помирили и данас зато плаћамо високу цену. Ми своје циљеве тако нисмо постигли, али свако онај међу државницима Великих сила ко је желео да на власт у Србији доведе бескичмењаке управо је тим путем у томе и успео. Данас има такве.   

Напад на народне протесте у Подгорици, премлаћивање грађана, хапшење народних посланика и национлних вођа, сузавац који се вије над центром града, претње, клевете… Све је то отпор тирана који су данас слабији. Милошевића су после 9. марта 1991. спасили рат и велика несрећа српског народа. Данас Ђукановића нема ко да спасе осим можда народне неслоге или тренутка страха. Баш као што је 9. марта пре четврт века са балкона Народног позоришта велики српски књижевник Борислав Михаиловић Михиз узвикнуо да ћемо „…то дрво неслободе (режим) ломити, ломити и ломити док га не сломимо.“ – данас свако дете у Подгорици, на Цетињу, у Рожајама, Котору или у Пљевљима може рећи то исто. Мило Ђукановић је готов. Устала је Црна Гора! Подговрица је Свет ! 

Дан, 26.10.2015.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар