Diplomatsko Kosovo – debakl jedne diplomatije

недеља, 25 јула, 2010 у 12:00AM

U svakom slučaju, predsudu Međuanrodnog suda smo čekali skoro dve godine. Mnogo smo se nadali. Za to vreme bujala je i razvijala se albanska država na Kosovu. Konačno, sud je presudio da proglašenje nezavisnosti nije protivno međunarodnom pravu, ali je temelj naše argumentacije – Rezoluciju 1244 protumačio kao „privremen dokument“. Naše vlasti, koje su toliko želele da iz burnih političkih uplove u mirnije vode međunarodnog prava, sada tvrde kako „teška odluka“ suda nije kraj sveta. Sada će ponovo preći na politički teren – u Generalnu skupštinu UN.

Tamo će, nema sumnje, (od)braniti naša prava. Prisećam se kako se Slobodan Milošević nekada odupirao Haškom tribunalu tvrdeći da je nelegitman zato što o njegovom uspostavljanju nije odlučila Generalna skupština UN. Tada je jedan poznavalac međunarodnog prava iz Beograda izjavio kako bi, u slučaju da odluka o sudu bude prepuštana GS UN, ona verovatno bila bliža konceptu šerijetskog suda, nego tribunala kakav je priželjkivao Milošević.Narod Republike Srbije je još davne 1999. godine jasno stavio do znanja koliko mu je stalo do Kosova i Metohije.

Milošević je u pokrajini vodio pogrešnu, partijsku i korumpiranu politiku. Većina građana o tome nije ni razmišljala. Čak ni opozicija nije smela da otvori ovo veliko i teško pitanje, sve dok OVK nije započela svoj teroristički ustanak. Narodna većina je istina, povremeno pokazivala veliki sentiment prema pokrajini, koji nije imao premca u veku bezdušnosti za nama. Ipak, sve te eksplozije narodnog gneva ili tuge uvek su završavale potvrdom ranije politike ili makar daljim učvršćivanjem vladajućih političara. Miloševićev režim je nekoliko puta budio nacionalizam našeg naroda i trošio ga uglavnom kako bi produžio svoju vladavinu. Tako je bilo 1987, 1989, 1990-1991, baš kao i 1998-1999. godine. Kako je vatru palio, režim je bez veće štete uspevao i da je ugasi. Tako je bilo čak i posle teškog i ponižavajućeg poraza u ratu sa NATO. Pošto je stekao neslućenu podršku za inače nemuštu, polovičnu i neiskrenu odbranu zemlje u ratu čiji je ishod prethodno učinio neminovnim, Milošević je popustio, ali je veliki nacionalni i državni poraz uporno predstavljao kao pobedu. Na ulicama su se mnogi radovali što je rat završen, a za to vreme su stotine hiljada Srba bežale sa Kosova, a stotine su zverski ubijane. Kasnije se narod nije ustao protiv Miloševića zbog nesreće Srba sa Kosova i Metohije. Izborni poraz i opšti bunt dogodio se tek godinu dana kasnije, kada je u prodavnicama nestalo ulja i mleka, a opozicija dobila dvadesetak miliona dolara za izbornu kampanju. Ipak, oni koji su vodili rat i jugoslovensku krizu, posebno je ovde reč o razdoblju posle 1995. godine, nisu želeli da za vreme vladavine Miloševićevog režima i formalno oduzmu pokrajinu Srbiji.

Poraženoj Srbiji ostavljeno je Kosovo formom jedne dvosmisleno sročene rezolucije. Srbija je mogla da u ograničenoj meri podržava i koliko god voli izdržava svoj narod u pokrajini. Devet godina smo otplaćivali kosovski dug, a nismo ubirali porez niti sačuvali osnovna prava prilikom privatizacije. Pritom je Srbija, recimo samo prošle godine, na Kosovo potrošila pola milijarde evra, a niko nije video naročitu korist od ovog novca osim državnih službenika koji dobrim delom i ne žive više u pokrajini i grupe profitera. Ako u vreme Miloševića nije postojao jasan i konzistentan plan, demokartske vlasti su ponudile više planova, ali niti jedan nije bio jasan, dosledan i u potpunosti podržan.

Đinđićeva vlada opredelila se za prihvatanje uslova SAD i EU, kao i za ulazak u kosovske ustanove. Tokom 2002. srpski premijer počeo je, međutim, da zahteva reintegraciju Kosova i Metohije u sastav Srbije, sa nadom da će otvoriti pregovore o podeli pokrajine. Naišao je na reakciju ispunjenu mržnjom i prezirom. Grdili su ga u Srbiji, ali su iz inostranstva stigle još ogorčenije kritike. Do danas niko nije temeljno analizirao strane medije u mesecima koji su prethodili atentatu na Zorana Đinđića. Živkovićeva vlada lansirala je koncept „suštinske autonomije“. Zanimljivo je da će potpredsednik tadašnje vlade, Čedomir Jovanović, samo dve godine kasnije zastupati tezu o neodrživosti ovog koncepta i neophodnosti da pokrajina postane nezavisna.

Prva i druga Koštuničnina vlada su čekale. Uverenje da vreme radi za Srbiju demantovali su događaji: kada su 2004. godine Srbi preživeli najveći pogrom koji se u dosadašnjem toku 21. stoleća dogodio u Evropi, Narodna skupština je vratolomnom brzinom usvojila plan o decentralizaciji i kanotnizaciji pokrajine. Ovaj plan je zaboravljen posle samo mesec dana i nije uvršten niti u jedan kasniji dokument (recimo Ustav iz 2006) ili platformu za pregovore. Sledeći put, 2006. godine, Kosovo je poslužilo kao malter „ustavne koalicije“. Posebno važno zbog činjenice da je politika odbrane zajedničke države sa Crnom Gorom u potpunosti propala. I tada se dogodilo čudo ! Počeli su pregovori o statusu. Naše vlasti su očekivale da „standardi“, čije je dostizanje bilo preduslov za početak „pregovora“, neće biti tako skoro ispunjeni (samo sedam godina !).

Te slavne 2007. godine, u okolnostima koalicije DS i DSS, definisana je zamisao o statusu „više od autonomije, manje od nezavisnosti“ (što bi rekao naš narod „ni na nebu ni na zemlji“). Spominjana je formula 95% nezavisnosti (Republika Srpska je recimo posle Dejtosnog sporazuma prema procenama pravnih stručnjaka, sve sa stajaćom vojskom, uživala svega 75% samostalnosti jedne nezavisne države). Tu su pale i zadivljujuće ideje o modelu Hong Konga i/ili (pošto se značajnio razlikuju) Olandskih ostrva. U to vreme su, međutim, pregovori kojima je predsedavao otvoreno pristrasni Marti Ahtisari, doveli do donošenja plana kojim je Kosovo dobilo nezavisnost. Za ljubav Srbiji, kojoj je forma odavno važnija od suštine, plan nije izričito spominjao nezavisnost, ali je svima bilo jasno da je država sa vojskom, mestom u UN i nikakvim vezama sa Srbijom, suštinski nezavisna. Plan nije došao pred Savet bezbednosti UN zato što je Rusija najavila odbijanje i veto. Ipak, okupatorke Kosova i Metohije su uskoro počele da primenjuju plan. Čim je kriza minula, najavljeni su predsednički izbori u Srbiji. DSS ih je odlagao kako bi Tadića izveo na čistac oko Kosova. DS je uspeo da zbore zakaže pre jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije. Bio je to početka kraja velike borbe dva najveća patuljka demokratske Srbije – DS i DSS. DS je držao vlast do 2003., uprkos greškama, otimanju mandata, nepopularnoj ispravnoj i neshvaćenoj demagoškoj politici, stranka je uspela da se očuva. Pod Tadićevim rukovodstvom počela je da nalikuje na jedan, istina miroljubivi, ali svakako opštenarodni SPS iz 1990. godine. Kohabitacija u kojoj su se Tadić i Koštunica godinama saglašavali oko kosovske politike i preticali jedan drugog u izjavama rodoljublja, doživela je krešendo 2007. godine. Tada je uoči predsedičkih izbora koji su DS mogli da liše najvažnijeg političkog džokera, DSS predložio deklaraciju kojom su evropske integracije uslovljene novim priznanjem suverenih prava Srbije na Kosovu i Metohiji od strane Brisela. Predložena je i vojna neutralnost Srbije.

DS je sve prihvatio, sa njim i velika većina u Narodnoj skupštini. Samo pet meseci kasnije, na vanrednim parlamentarnim izborima održanim maja 2008. godine, prihvatanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju bez potvrde suvereniteta Srbije (u uslovima u kojima je 4/5 država članica EU priznalo jednostrano proglašenu nezavinsost Kosova i Metohije) donelo najviše glasova koaliciji koju je okupila Demokratska sranka. Štaviše, zloglasni SPS je ušao u koaliciju sa pobednicima izbora. Od tada nastupa mekša faza naše „brobe“ za Kosovo i Metohiju koja je, eto, okončana 22. jula 2010. godine. Mada je DS tada postigao najveći izborni uspeh u svojoj istoriji i po prvi put dao istovremeno predsednika i premijera države, vođe stranke su primetile da čak i formalna strana kosovskog pitanja može da im donese nekakvu političku korist. Tokom protekle dve godine svedoci smo političkog uspona Vuka Jeremića, ministra spoljnih poslova koji svojim govorom i izborom tema veoma nalikuje Vojislavu Koštunici. Začudo, Srbija je prihvatala sve moguće uslove i preduslove. Izvinjavala se, ponižavala, a svoje obaveze zaboravljala.

Ipak, Jeremić je, kad god je smatrao za potrebno, zatezao i povećavao temperaturu. Opšte uverenje bilo je da je reč o velikom patrioti: bilo kada je u okruženju spomenuo srpske žrtve, obilazio mnogobrojne države uporan u tome da spreči priznavnje nezavisnosti Kosova ili kada bi u obraćanju stranim diplomatama citirao Tacita. Tako nešto mu je kroz osmeh priznao i potpredsednik SAD Bajden. Za razliku od Đinđića koji je za Bajdena još sredinom 2002. bio „srpski nacionalista“, Jeremić je bio „momak koji stvara nevolje“. Ipak, zanimljivo je da je takav momak delovao u vladi koju su SAD i EU u velikoj meri omogućili i svim silama podržali. Možda se Vašingtonu nije dopadala retorika jednog ministra ali mu je veoma odgovarala politika vlade kojoj je pripadao. Jeremić je navodno postigao početni uspeh u pregovorima o Kosovu i Metohiji. Uspeo je da ispregovara šest principa prema kojima je Srbija zadržala izvesna prava i uticaj na Kosovu, baš kao što je omogućen produžetak delovanja razvlaštenim i nevoljnim ustanovama UN u pokrajini. Prihvatanje „šest principa“ bilo je uslov da Srbija dozvoli uspostavljanje misije Euleksa. Euleks je uspostavljen, „šest principa“ nikad nije primenjeno. Srpska diplomatija donela je još jednu odluku. Za vreme druge Koštuničine vlade nije bilo jasno kakav je njen akcioni plan prema Kosovu i Metohiji. Zavisno od stranke kojoj pripadaju ministri su bili manje ili više radikalni. DSS je predagao da Srbija, po uzoru na politiku SR Nemačke prema državama koje su priznale njenu istočnu bliznakinju, primeni različite mere prema državama koje priznaju nezavisnost KiM (tolerisali bi velike sile, ali bi malim državama zagorčavali život, tužili ih, bojkotovali, lobirali protiv njih). Srbija naravno niti je dovoljno snažna i bogata, niti ima moćne zaštitnike koje je imala Zapadna Nemačka, međutim ova politika je i pored svojih verovatno loših ishoda, bila mnogo iskrenija i svakako znatno celishodnija od one koju je prihvatila DS-ova vlada.

Srpska diplomatija je 2008. godine odlučila da pitanje legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije stavi pred Međuanrodni sud pravde u Hagu. Naša javnost je uveravana da će savetodavno mišljenje ovog suda zaustaviti dalje priznavanje nezavisnosti pokrajne i primorati albanske vođe i njihove saveznike da obnove pregovore. Kakav je očekivani ishod tih pregovora građanima nije bilo rečeno. Iz prestonica SAD i EU stizale su u ovom razdoblju često odlučne izjave prema kojima „podela Kosova neće doći u obzir“. Nije jasno zašto su tako često to spominjali kada niti jedna srpska vlada nije ovakvu platformu prihvatila, niti za nju dobila mandat od naroda. Čudno, pošto je prema svim istraživanjima većina građana odavno naklonjena upravo ovakvom rešenju. Ali zar je to važno… Srbija je početkom oktobra 2008. godine „izvojevala veliku pobedu“ u Generalnoj skupštini SB UN.

Tamo je većina članica podržala srpski zahtev da Međunarodni sud donese savetodavno mišljenje o secesiji Kosova i Metohije. I dok smo slavili i sebi prebaciviali što Tadića nismo naterali da Jeremića imenuje za mandatara i izabere za premijera, malobrojni su ukazivali na činjenicu da SAD uopšte nisu pokrenule veliku većinu svojih saveznika i klijenata da glasaju protiv srpskog predloga. Takođe, dva balkanska štićenika SAD su glasala u korist Srbije, a onda su sutradan priznala nezavisnost Kosova i Metohije. Reč je, dosećate se, o Crnoj Gori i BJR Makedoniji. Srpska diplomatija je ceptela od besa. Mediji su se obrušili na izdajničku Podgoricu i u manoj meri na Skoplje. Ambasadori su oterani, a onda su, posle nekoliko meseci, uz mnogo muke i poniženja izmoljeni novi. U vreme kada se ova diplomatska, nazovimo je, bura odvijala, imao samo prilike da čujem kako savetnica najviše izvršne vlasti u Srbiji američkom diplomati javno ukaže na to da je za Srbiju „Kosovo psihološko pitanje“. U svakom slučaju, predsudu Međuanrodnog suda smo čekali skoro dve godine. Mnogo smo se nadali.

Za to vreme bujala je i razvijala se albanska država na Kosovu. Konačno, sud je presudio da proglašenje nezavisnosti nije protivno međunarodnom pravu, ali je temelj naše argumentacije – Rezoluciju 1244 – protumačio kao „privremen dokument“. Naše vlasti, koje su toliko želele da iz burnih političkih uplove u mirnije vode međunarodnog prava, sada tvrde kako „teška odluka“ suda nije kraj sveta. Sada će ponovo preći na politički teren – u Generalnu skupštinu UN. Tamo će, nema sumnje, (od)braniti naša prava. Prisećam se kako se Slobodan Milošević nekada odupirao Haškom tribunalu tvrdeći da je nelegitman zato što o njegovom uspostavljanju nije odlučila Generalna skupština UN. Tada je jedan poznavalac međunarodnog prava iz Beograda izjavio kako bi, u slučaju da je odluka o sudu bila prepuštena GS UN, ona verovatno blaa bliža konceptu šerijetskog suda, nego tribunala kakav je priželjkivao Milošević. Tako će biti i sada. Posebno kada znamo da je 22. jula 2010. sud od koga smo mi tražili mišljenje proglasio pitanje kosovske nezavisnosti za presedan i političku stvar. SAD su još na početku ove dvogodišnje diplomatske epizode jasno stavile do znanja da neće prihvatiti savetodavnu odluku. Još pre dve godine postavio sam pitanje da li bi bilo nemoralno da mi koji smo tražili savet isti odbijemo ukoliko nam se ne dopadne. DSS nije razumeo da Ruska Federacija uzimajući Srbiju u zaštitu pre svega brani svoje interese u oblasti bivšeg Sovjetskog Saveza. Da tvrdi pazar sa Kosovom kako bi dobila slobodne ruke u Južnoj Osetiji, Abhaziji i Pridnjestrovlju, baš kao što počinje gradnju gasovoda Južni tok kako bi izvršila pritisak na neposlušnu Ukrajinu i tamo dovela svoje saveznike na vlast. Ostvarivši ove ciljeve Rusija se ponovo okrenula svom regionu.

DS pak nije shvatio da formalna politika ne može biti stalna i da izlazna strategija ne može biti osnova za lični i stranački uspeh u dugim decenijama koje dolaze. Ipak, ne plašim se za vođe DS-a. Važno je samo da država ne bankrotira a da uvek ima dovoljno novca za socijalno balansiranje. Sve ostalo će doći na svoje. Medije kotrolišu toliko da niko osim poneke opozicione stranke nije spomenuo čarobnu reč – odgovornost. Odgovornost za potpuni promašaj i jezivi debakl jedne dugotrajne politike. Vreme će proći: prihvatili smo okupaciju KiM, privremene ustanove, ustavni okvir, Euleks, ulazak Kosova u MMF, složili smo se sa 95% nezavisnosti budućeg Kosova, prihvatićemo i punu reintegraciju severa pokrajine u kosovsku državu i njen ulazak u UN. Trsićemo se kako nikada nećemo priznati nezavisnost. A onda, ako jednoga dana dođemo u priliku da budemo primljeni u članstvo EU, priznaćemo i mi nezavisno Kosovo sve glasno i uporno uveravajući javnost da ono zahvaljujući našem protivljenju nikada neće biti primljeno u članstvo unije. I tako do sledeće krize, izbora, kredita ili stasavanja sina ili kćerke nekog od naših sadašnjih vođa za nasleđivanje funkcije.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

2 Коментарa на "Diplomatsko Kosovo - debakl jedne diplomatije" Оставите коментар
Nikola
30. новембра 1999. at 01:00

Besnilo(kao u Pekicevom romanu) je uzelo maha. Bojim se da imamo jos (bar dve) krupne teme, kao kosovske po dimenzijama, koje ce zadesiti isti scenario besnila kao i ovaj, ako se nastavi sa ovako tragicnom politikom.

Aleksandar Filipovic
30. новембра 1999. at 01:00

Svaka cast! Citao sam ovaj vas tekst i u Svedoku. Uostalom, zato sam i dosao da pogledam vas sajt. Retko ko na nasoj sceni ima hrabrosti da javno progovori i iznese ostru ktiriku kao vi u ovom tekstu. Sa druge strane kada vidim kakvo nam je stanje u politici, medijima, drustvu, jasno mi je sto vam niko nije dao priliku da ovo i na tv govorite, iakko su vas, cini mi se, ranije cesto zvali. Cestitam vam i zelim srecu, jer ne znam da postoji jos neka organizacija koja brine o Srbima, u Srbiji ili van nje, a da nije tu zapravo samo da uzima pare i ne radi nista konkretno i Srbima potrebno.

Оставите коментар