„Европски“

Црногорски политичари и режимски медији су се забринули због тога што је Влада Србије усвојила Стратегију политике према српском народу изван граница Србије. Међу њима, разуме се, предњачи председник црногорског парламента од кога смо поново чули запаљиви дискурс усмерен на оспоравање легитимних права српског народа у ЦГ. Каже да је реч о „агресији“ и „новом Начертанију“… Црногорски политичари и режимски медији су се забринули због тога што је Влада Србије усвојила Стратегију политике према српском народу изван граница Србије. Међу њима, разуме се, предњачи председник црногорског парламента од кога смо поново чули запаљиви дискурс усмерен на оспоравање легитимних права српског народа у ЦГ. Каже да је реч о „агресији“ и „новом Начертанију“… Црногорски политичари и режимски медији су се забринули због тога што је Влада Србије усвојила Стратегију политике према српском народу изван граница Србије. Међу њима, разуме се, предњачи председник црногорског парламента од кога смо поново чули запаљиви дискурс усмерен на оспоравање легитимних права српског народа у ЦГ. Каже да је реч о „агресији“ и „новом Начертанију“… Наравно, уследила је и неизоставна медијска тирада „стручних тумача“ и суфлера (помажу ту, разуме се, и неки београдски евротитоисти) по којима се млада црногорска демократија беспрекорно придржава демократских установа и европских вредности, док их агресорка и зловољна Србија безизузетно крши тако што нарушава „уставни систем“ друге државе… Није спорно то што г. Кривокапић није вероватно ни упознат са садржајем „Начертанија“, документа о спољној политици Србије из XIX века, којим је формулисана једна политика, за своје време ништа мање модерна и слободумна него што је данас случај са идејом европских интеграција. Проблем је у томе што држава Црна Гора не поштује људска и колективна права својих грађана – припадника српског народа, каква проистичу из обавеза прописаних њеним уставом, законима и међународним документима које је сам г. Кривокапић био у прилци да потпише као председник скупштине која их је ратификовала. Ако је пре две године Омбудсман црногорске државе у свом извештају донео податак да су припадници српског народа у државним установама Црне Горе заступљени са 4% иако представљају 1/3 популације и ако је НВО YIHR колико прошле године дошла до истих поразних резулата који сведоче о нечувеној дискриминисанотси српког народа у Црној Гори, ако је парламент коме г. Кривокапић председава могао да најпре из Устава а затим из образовног система Црне Горе избаци језик којим говори већина њених грађана и да српском народу супротно уставу, закону и међународним уговорима укине право на школовање на матерњем језику и на образовање у складу са његовом културом и традицијама; ако у Уставном, Управном, Врховном или Апелационом суду Црне Горе нема ниједног Србина, док телевизијски јавни сервис Црне Горе, (у чијем финансирању припадници српског народа учествују са 1/3 укупних издатака) уместо да садржи програм који адекватно афирмише културу и историју српске зајецнице у ЦГ служи као полигон за бљувотине против српског народа и државе Србије… Коначно, ако је г. Кривокапић, председник Скупштине Црне Горе био у стању да више пута позове на конфискацију имовине Српске православне цркве у Црној Гори позивајући тако на кршење црногорског устава и Првог протокола Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода… Да ли је могуће да црногорски политичари говоре о томе како документ владе Србије „није усклађен са европским стандардима“? Наравно, нема ништа ново у томе што преседник Скупштине ЦГ противречи реалности и још мање што позива на нетрпељивост и дискриминацију према својим суграђанима српске националности. Није новост ни да у томе има подршку неких припадника већинског народа у Србији, политичара, интелектуалаца и водитеља дела невладиног сектора блиског једној малој парламентарној странци (која из непознатог разлога у свом имену садржи и придев „либерална“). Спорно је, међутим, то што поменути политирачи и интелектуалци, добри идеолошки сапутници и пословни партнери црногорског режима, заједно са особама попут г. Кривокапића већ годинама покушавају да нас убеде како је европска вредност нешто што то није. Баш као што су под фирмом европејства у српском парламенту и јавности подржали најауторитарније појаве у нашем друштву у последње три године (измене медијског закона које је касније поништио Уставни суд Србије, реформа правосуђа коју су Европска комисија и европска струковна удружења оштро оспорила, промоција бивших удбаша и управниха логора из времена тоталитарног режима…) данас поштапају црногорске националисте у настојањима да даље дискриминишу, маrгинализују и асимилују своје суграђане Србе. Није битно то што је уставна обавезa Србије да се стара о свом народу изван њених граница и Стратегија њене владе о политици према српском народу у суседству у потпуности је усклађенa са европским стандардима и конвенцијама и што не садржи ништа што већ не постоји у прописима европских демократски држава и влада од Португала преко Стокхолма, до Љубљане… Неважно је и то што председник скупштине Црне Горе годинама позива на конфискацију манастира СПЦ тј кршење Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Наши „либерали“ су начелни и непоколебљиви искључиво у ставу да европске стандарде треба примењивати увек и свугде, изузев кад је реч о правима Србије и српског народа. Ипак, било би погрешно сматрати да је за непоштовање или умањивање колективних права српског народа у земљама окружења одговорна малобројна али гласна котерија апологета „друге Србије“, баш као што главни узрок томе није ни агресивност суседних национализама или недобрнонамерност ЕУ и САД. Хронична незаинтересованост наше већинске јавности за њихов положај је највећи проблем српских заједница у земљама региона. За већину наших политичара и патриотски настројених интелектуалаца, тема политичких права српског народа је по правилу периферна и другоразредна. Питања узрока и последица (не)одржавања геј параде, (не)уласка у НАТО, америчког империјализма или имиџа руског премијера су тако у нашој јавности редовно далеко значајнија од чињенице да Република Хрватска већ 15 година не примењује Ерудстки споразум, да припадника српског народа скоро и да нема у државним установама Црне Горе или што Срби у Словенији не уживају чак ни статус национале мањине, иако чине највећу националну заједницу у тој земљи после већинског народа. Утолико можда не треба да чуди то што један посланик Европског парламента, иначе отворени србофоб и бивши ратни министар земље која не признаје ни најосновнија мањинска права својој најбројнијој мањинској заједници, може без устезања да устврди како је положај српског народа у Црној Гори уобичајено добар.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар