Бетонски блок

понедељак, 8 октобра, 2012 у 12:00AM

Обарање недемократских режима је слично рзабијању бетонских блокова. Много пута сам препричао ту анегдоту из српског Студентског протеста 1996. и 1997. године. Један наш познати филозоф, професор Београдског универзитета, упоредио је наше непрекидне покушаје да оборимо Милошевићев режим са настојањима да чекићем буде разбијен бетонски блок. Можете ударити ститину пута тешким маљем у бетонски блок и он се после многих удараца може чинити у потпуности неоштећен. Онда уследи један обичан ударац, после кога блок коначно пуке. Тако је и са недемнократским режимима. Демокртаска шминка после неког времена не улепшава њихово наказно политичко лице. Напротив, дречава, за њих неприлагођена ни по изгледу ни по годинама, она их више не скрива већ напротив открива… Искуства Србије и целокупне Источне Европе показују да режими какав је (С)ДПС-ов, Ђукановићев, могу да падну само уколико се опозиција истински уједини на једној широкој политичкој платформи уз коначна прихватања права свих нација (макар се радило и о Србима) , свих слојева становништва и разних друштвених група. Поред тога ауторитарни режим мора да остане без подршке кључних Великих сила, у нашем случају САД и СР Немачке, које треба да помогну демократизацију.Обарање недемократских режима је слично рзабијању бетонских блокова. Много пута сам препричао ту анегдоту из српског Студентског протеста 1996. и 1997. године. Један наш познати филозоф, професор Београдског универзитета, упоредио је наше непрекидне покушаје да оборимо Милошевићев режим са настојањима да чекићем буде разбијен бетонски блок. Можете ударити ститину пута тешким маљем у бетонски блок и он се после многих удараца може чинити у потпуности неоштећен. Онда уследи један обичан ударац, после кога блок коначно пуке. Тако је и са недемнократским режимима. Демокртаска шминка после неког времена не улепшава њихово наказно политичко лице. Напротив, дречава, за њих неприлагођена ни по изгледу ни по годинама, она их више не скрива већ напротив открива… Искуства Србије и целокупне Источне Европе показују да режими какав је (С)ДПС-ов, Ђукановићев, могу да падну само уколико се опозиција истински уједини на једној широкој политичкој платформи уз коначна прихватања права свих нација (макар се радило и о Србима) , свих слојева становништва и разних друштвених група. Поред тога ауторитарни режим мора да остане без подршке кључних Великих сила, у нашем случају САД и СР Немачке, које треба да помогну демократизацију.Обарање недемократских режима је слично рзабијању бетонских блокова. Много пута сам препричао ту анегдоту из српског Студентског протеста 1996. и 1997. године. Један наш познати филозоф, професор Београдског универзитета, упоредио је наше непрекидне покушаје да оборимо Милошевићев режим са настојањима да чекићем буде разбијен бетонски блок. Можете ударити ститину пута тешким маљем у бетонски блок и он се после многих удараца може чинити у потпуности неоштећен. Онда уследи један обичан ударац, после кога блок коначно пуке. Тако је и са недемнократским режимима. Демокртаска шминка после неког времена не улепшава њихово наказно политичко лице. Напротив, дречава, за њих неприлагођена ни по изгледу ни по годинама, она их више не скрива већ напротив открива… Искуства Србије и целокупне Источне Европе показују да режими какав је (С)ДПС-ов, Ђукановићев, могу да падну само уколико се опозиција истински уједини на једној широкој политичкој платформи уз коначна прихватања права свих нација (макар се радило и о Србима) , свих слојева становништва и разних друштвених група. Поред тога ауторитарни режим мора да остане без подршке кључних Великих сила, у нашем случају САД и СР Немачке, које треба да помогну демократизацију. Опозиција у Црној Гори није поптуно уједињена, али није ни ДОС окупио целокупну оппзицију када је 2000. оборен Слободан Милошевић. Ипак, Ђукановићшев режим неће бити оборен све док не дође до уједињена опозиције какво се догодило данас и док Вашингтон и Берлин не престану да помажу осведочене противнике демократије. Могуће је да ће следеће недеље народ успети да у неравноправним условима тријумфује на изборима онако како је опозиција победила на општинским изборима у Србији 1996. године. Та победа не би била одлучујућа али би представљала важан степеник ка слободи. Ако се велике силе помире са нестанком својих слугу по стартешким и нафтом богатим арапским деспотијама опростиће се и од ових који су били најважнији кад су имали кога у суседству да издају или барем шпијају. Треба ли већи доказ да је Ђукановићев режим недемократски од (не)рада наводно демократских установа, ограничавања права српског народа, рушења демократских права, све лошијег живота грађана…? Да ли има још нека чланица Социјалистичке интернационале чији председник као врхунски циљ представља стварање националне цркве? То што у Америци или Немачкој то неки не виде, не значи да су слабовиди, већ само да су лицемерни. Недавни интервју премијера Лукшића по много чему личи на бравуре Милошевићевих најближих сарадника из 2000. године. Опозиција је крива зато што је пало поверење грађана у ЕУ!? Србија и Косово одвратили су народну пажњу! Европска унија, наиме, никада не би била популарнија, упркос општој кризи и једно пет билиона евра дугова који су пола чланица ЕУ одвели на ивицу банкрота, само су Срби и Срнбија криви. У несрећној Европској унији се не зна ко је крив и ко пије а ко плаћа. У Црној Гори се зна ко плаћа и ко је крив… Опозиција! Држава је најбоља на Балкану (од свих најгорих, наравно, дакле – Србије, БиХ, Албаније и Македоније). Највећа јој је предност што су Албанци малобројни (пошто би иначе била као Македонија),а Срби потпуно обесправљени (иначе би била као Србија или Босна). Шта је истина у свему што данас уз помоћ савезника из Вашингтона и Брисела говори црногорски режим? Кажу Србија је пред банкротом… Тачно, али Србија је и под кобним утицајем САД и ЕУ, није сва наша несрећа од воље грађана Србије и зле намере неспособних или корумпираних политилчара. За то време у Црној Гори један режим са пар сателита влада већ четврт века а можда и безмало три пута толико. И, шта смо добили? Држава је цела распродата. Новац подељен. Режим је измењао све могуће идеологије и програме. Нема пријатеља и савезника кога није издао и изневерио. Шта вреди народу у Црној Гори када неки бриселски бирократа каже да је Црна Гора следећа на реду за пријем у ЕУ после Хрватске. За толико слугерањство и нечојственост требало је да РЦГ постане 51 драва САД, а не нека фавела Бушове „нове Европе“. Таква државетина не треба да се мери са Србијом која је у полусанкцијама и још се носи са последицама ратова, санкција, комунистичког наслеђа, расута са стотинама хиљада прогнаника и са делом окупиране територије… која је жртва криминализације, те нестабилности младих и корумпираних демократских установа. Са толиким предностима и приходима, црногорски туристички рај, на таласу прихода од приватизације и светске кризе требало је да „поједе“ регион. Али не, родбина власника државе може да инвестира (или макар новине најављују њене инвестиције) милијарду евра, а буџет такве Црне Горе је мањи од буџета албанске парадржаве Косово. Просечна плата је у РЦГ као 450 евра, али потрошачка корпа превазилази 750 евра. И из месеца у месец све је горе. Таквој власти и држави још само неистина, сила и странци могу помоћи. Ретки су диктаторски режими које није прво оштетила управо њихова исквареност. Ипак, потребно је да народи Црне Горе сложно и снажно учине све да покажу Велики силама како је дошао час да се блок изливен пре много деценија разбије и да им се више исплати да признају демократску вољу него да дозволе њено ново фалисфиковање.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар