Биланс

недеља, 25 септембра, 2011 у 6:16PM

После двадесет година стање је такво. Сукобили смо се са великим силама од којих по природи ствари зависимо. Распад СФРЈ који је био неминован постао је наша наводна кривица. Сачували смо под српском влашћу већину крајева у којима већински живи српски народ изузев делова Хрватске, Црне Горе и Косова и Метохије. У случају последње две била је то несумњива воља већине Срба из тих крајева.

После двадесет година стање је такво. Сукобили смо се са великим силама од којих по природи ствари зависимо. Распад СФРЈ који је био неминован постао је наша наводна кривица. Сачували смо под српском влашћу већину крајева у којима већински живи српски народ изузев делова Хрватске, Црне Горе и Косова и Метохије. У случају последње две била је то несумњива воља већине Срба из тих крајева.Навршава се двадесет година од почетка низа ратова у југословенским земљама. У суседним државама прослављају стварне или умишљене победе и негују кулутуру жртве. У Србији традиционалне, дубоке и само понекад наметнуте поделе у односу на недавне ратове полако прекрива заборав, пошто долазе нови спорови. Из летаргије заборава и све нереалнијег сневања о великој европској будућност повремено нас тргну поступци оних који су већ део Европске уније, или за њих тврде да би на том путу требало да нам буду узор. Једанаест година после завршетка последњег међу ратовима јасни су ставови влада суседних држава, а посебно оних у којома се ратовало – Србија је крива за ратове и помирење је могуће само као потврда српског пораза. Пораз Србије није само прихватање одговорности, већ и чињенице да су грађани Србије и њихове власти, какве год оне биле, заувек колективно криви. Током протекле седмице били смо сведоци како је довољно да неко спомене сигуран улазак у ЕУ па да нестане пародична фатаморгана складних односа Србије и Хрватске. Наводно смо се суочили са прошлошћу, прихватили добре намере и европске установе, а кад год се спомене могућност да неког хрватског грађанина суди специјални суд понижене, контролисане, у аутошовинизам зароњене Србије, онда из Загреба чујемо истину. Истину да су за њихове хероје и актуелне политичаре сви Срби исти. Политичари из Србије ваљају само када осуђују соствени народ, када се баве мрачним странама и злочинима српске прошлости. Када само спомену могућност да су и хрватски политичари, команданти и војници починили злочине, сместа су сви Срби од Тадића до Младића једно. Они, а несумњиво је на њих мислио бивши хрватски министар одбране, обожавају бегунце од правде какви су Драган Васиљковић и Радован Караџић. Не вреди ни помислити да су оптужнице упућене у Загреб део размене документације, као што после случаја Пурда нико нормалан не очекује да ће се садашње српске власти бавити хрватским злочинима из 1991. године. Али не вреди, треба понекога у Хрватској и разумети: изборна кампања је очигледно у току, ЕУ се „не једе“, али су српске теме зато увек укусне. Слично је и са другим нашим суседима. Поглавар босанских муслимана бави се политичким статусом Новог Пазара. Македонска политичарка тера Србе у Србију, један аналитичар недавно рече да је за стање у Македонији одговоран Војислав Коштуница!

О Дукљанима, првим жртвама великосрпске-нацистичке агресије и да не говоримо. Чудно је само како је неке од њих иста та зла сила инсталирала на највишој политичкој власти. Српски народ је 1991. годину дочекао дубоко разједињен. Политичко, државно и идеолошко нејединство било је оптерећено плебисцитарном жељом нашег народа да буде очувана Југославија. Југославија је за многе била највећа „српска држава“. Тврдња да је Србија срушила Југославију једна је од највећих превара. Југословенска држава је била на издисају када је српско руководство, конзервативно и крајње недемократско (другачије није могло да буде после деценија негативног одабира и радикализовања) покушало да је унитаризује и наметне режим непримерен времену. Свету, у коме не воле сецесионисте, ваљало је ипак све објаснити на суптилнији начин – Србија је наводно желела и да се отцепи и да освоји друге републике. Стварала је Велику Србију, освајајући и окупирајући чак и делове своје територије (Косово и Војводину !?). Нажалост, у Србији део бивше комунистичке елите, саможивих србофоба који примају палту из српског буџета а раде за национализме других народа, разни изгубљени фантасти и салонски левичари, прихватили су ту тезу. Добро им иде са њом свуда, осим кад оду у Загреб. Тамо не воле оне који ламентирају над било каквом Југославијом (па и оном коју сигурно није срушио Месић, иако је признао). Србија наравно није могла да сачува Југославију. Није, захваљујући ауторитарним режимима од 1945. до 2000. успела ни да заштити права свог народа. Срби у Хрватској свакако нису могли да добију могућност да отцепе крајеве у којима су већински живели – то би значило да читав хрватски народ остане без матичне државе. Интегрисано Косово би демократску Србију брзо претворило у државу која је мање функционална него Босна и Херцеговина.

Наше елите, жељне новца и власти, и народна већина којој је национализам био покриће за борбу за стандард из времена социјализма; допринеле су да велика и бирократска држава – била она СФРЈ или Државна Заједница СЦГ – буде стављена испред права српског народа у Хрватској и Црној Гори. Зато смо тако и прошли. После једанаест година транзиције, након што је у Србију некако стигло око 34 милијарди евра, просечна плата повећана за четири пута (па су и даље више него у чланици ЕУ – Бугарској), грађани су и даље изузетнио незадољни. Незадовољство је делом оправдано: у неким крајевима Србије живи се много теже него раније, транзиционе неправде су огромне, судови слабо раде, политичари су огрезли у злоупотребе, економијом владају олигарси и монополи… Ипак, велики део грађана пати за временом санкција и кризе, када је било могуће шверцовати, пласирати безвредне чекове, купити јефтино млеко и уље (кад се нађу), када је 100 марака од ренте, неког посла или поклона од рођака из иностранства било довољно за месец дана животарења…

У Брозовој Југославији плате и пензије у Љубљани и Београду први пут у историји скоро да су изједначене. Данас је однос реалнији, мада је сада разлика већа него што је то у прошлости углавном био случај. После двадесет година стање је такво. Сукобили смо се са великим силама од којих по природи ствари зависимо. Распад СФРЈ који је био неминован постао је наша наводна кривица. Сачували смо под српском влашћу већину крајева у којима већински живи српски народ изузев делова Хрватске, Црне Горе и Косова и Метохије. У случају последње две није постоја несумњива воља већина Срба да безусловно остану у саставу српске државе. Економски биланс је још гори, пошто би већина грађана и елита увек претпоставила економију социјализма и санкција привреди која је слична западноевропским узорима. После низа пораза, који објективно нису били толико велики као њихов субјективни доживљај, по обичају се враћамо на почетак. У недостатку озбиљне националне и државне политике – бранећи формална права на Косову и Метохији, као што смо бранили ДЗ СЦГ и СФРЈ, спремамо се да изгубило АП Војводину а средишњу Србију претворимо у три или пет Динкићевих „република“. Важно је да буде збринуто нових 600-700 посланика, 150-200 министара и пет-шест гуверенера. Остали народ жалиће за Србијом, мало из патриотизма а више зато што није учествовао у новој подели буџета.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

3 Коментарa на "Биланс" Оставите коментар
Dragan
30. новембра 1999. at 01:00

Tacno tako. Preostaje samo da se ponudi resenje. Ako ga ima…

Brane
30. новембра 1999. at 01:00

Vrlo dobra analiza.Nazalost bilanca srpske nacionalne politike je porazavajuca.Uvjeren sam sada da objektivno i nemamo potencijala za vise. Mozda u buducnosti…

Milan
30. новембра 1999. at 01:00

Treba stalno podsecati na neuspele istorijske epizode Srbije u XX veku,u nadi da cemo iz njih konacno nesto nauciti!!!

Оставите коментар