Биланс

понедељак, 26 новембра, 2012 у 12:00AM

Cлучајношћу, неслогом наших непријатеља и двоструким рачуницама појединих Великих сила, успели смо, током свих ових поразних деценија великих губитака, нешто и да сачувамо. Србија је, са изузетком неколико месеци 1999. сачувана од рата. Север Србије је, без обзора на Милошевићеву државничку мнањкавост и партијашку психологију влада из протекле деценије, чврсто у саставу Србије и тренутно је аутономистички покрет у кризи. Интегрисали смо у српску политику новопазарске Бошњаке, а на прошлим изборима су тамошње екстремне снаге катастрофално поражене. Република Српска је опстала. Она није независна, али су народни и државни циљеви остварени упркос кршењима Дејтонског устава. Упркос великом и болном губитку већег дела Косова и Метохије, противно свим очекивањима, наш народ је на Северу Косова опстао и одржао се. Cлучајношћу, неслогом наших непријатеља и двоструким рачуницама појединих Великих сила, успели смо, током свих ових поразних деценија великих губитака, нешто и да сачувамо. Србија је, са изузетком неколико месеци 1999. сачувана од рата. Север Србије је, без обзора на Милошевићеву државничку мнањкавост и партијашку психологију влада из протекле деценије, чврсто у саставу Србије и тренутно је аутономистички покрет у кризи. Интегрисали смо у српску политику новопазарске Бошњаке, а на прошлим изборима су тамошње екстремне снаге катастрофално поражене. Република Српска је опстала. Она није независна, али су народни и државни циљеви остварени упркос кршењима Дејтонског устава. Упркос великом и болном губитку већег дела Косова и Метохије, противно свим очекивањима, наш народ је на Северу Косова опстао и одржао се. Зла судбина српског народа у ратовима из деведесетих година 20. века одређена је много година пре него што су започели ратни сукоби. Српски народ је дочекао ратове за југословенско наслеђе политички подељен и национално неинтегрисан. Српски идентитет се изгубио пред универзалним – југословенским и бар три локална идентиета. Национална интеграција није извршена, а политичка елита кобно је повезана са федерацијом и социјалистичким системом. Док су друге нације потпомагане из Сједињених Држава, СР Немачке и Државе Ватикан, српска нација нити је имала подршку и помоћ југословенског врха, нити је могла да нађе неку подршку у свету. Додајмо томе неразвијеност Србије, налеђе светских ратова, социјални-радикализам, који је постојао и пре стотитну година, неравноправан положај СР Србије у СФРЈ и систематско подстицање конзервативних елемената међу српским комуниситима – и јасно је да је несрећа била неизбежна. Није чудно што нас је задесила „савршена олуја“: стицај свих несрећних околности и лоших сила. Ипак, случајношћу, неслогом наших непријатеља и двоструким рачуницама појединих Великих сила, успели смо, током свих ових поразних деценија великих губитака, нешто и да сачувамо. Србија је, са изузетком неколико месеци 1999. сачувана од рата. Север Србије је, без обзора на Милошевићеву државничку мнањкавост и партијашку психологију влада из протекле деценије, чврсто у саставу Србије и тренутно је аутономистички покрет у кризи. Интегрисали смо у српску политику новопазарске Бошњаке, а на прошлим изборима су тамошње екстремне снаге катастрофално поражене. Република Српска је опстала. Она није независна, али су народни и државни циљеви остварени упркос кршењима Дејтонског устава. Упркос великом и болном губитку већег дела Косова и Метохије, противно свим очекивањима, наш народ је на Северу Косова опстао и одржао се. Највећи српски порази током деведесетих догодили су се захваљујући пре свега самим Србима. Југославију је волела већина Срба, али нису знали каква треба да буде. Свако дете у Хрватској и Словенији знало је шта жели, само смо ми машански понављали „биће је“ колико год је није било. Политиколог из Загреба Дејан Јовић, одавно је доказао да је управо нејединство српских комуниста у југословенској партији довело до неуспеха Милошевићевог концепта Југославије (који су тада подржавали и Булатовић и Ђукановић). Када је схватио да његов концепт неће успети, Милошевић је радије био стечајни управник југословенства, него што је био спреман да неким умереним српским циљевима спасе што се спасити могло за Србију и српски народ. Уплашен да ће бити крив за неуспех радије је одговорност пребацио на народ користећи рат и распад како би уместо државе изградио сопствени режим. Милошевићеву кривицу донекле умењује немогући положај у ком су се Срби нашли. Све и да смо признали независност свих република и прихватили гажење права два милиона Срба, опет би нас бомбродовали ради успостављања етнички чисте државе за 1,4 милиона косовских Албанаца. То је било неминовно – колико и покушај осамостаљења Чеченије. Истински успех за Србију и Србе, свакако није била Велика Србија Војсилава Шешеља, зато што би у тој умањеној Југославији Срби били мањина и она не би могла бити демократска. Ни уједињене српске земље са РС Крајином исто не би биле могуће зато што је одвајање РСК од Хрватске подразумевало нестанак државе хрватског народа и неизвесну будућност српске елите у хрватским градовима. Ако је аутономија у Хрватској била максимом за Србе у тој земљи, БиХ је од почетка немогућа држава (ако није у Југославији, онда је под протекоратом САД и НАТО), Срби су тамо морали да се боре за независност, а ако она није била могућа, онда за практичну самосталност коју данас имају. Отцепљење или аутономија за Србе у Црној Гори такође нису потребни, они су део тог друштва. Њима треба равноправност (конститутивност). Одржавати Југославију која није била српска држава на штету Срба у Црној Гори, била је велика грешка за коју су одговорни Милошевић, Ђинђић и Тадић, али пре свега Коштуница. Коначно, одржавати Косово у Србији, а одбијати Албанце као наше пуноправне грађане, једна је од најкобнијих заблуда, тако да је подела покрајине од почетка била најбоље решење. Милошевић је то могао да изврши, ови сада не само да нису то у стању, већ су до скора одбијали да то и затраже. Јадна од најтежих тековина рата – жиг срама и колективне кривице наметнут одлукама Трибунала у Хагу – ових дана је избрисана. Ослобођење Готовине и Маркача, колико год одвратно, показало је да за убиство 195 Хрвата током постојања РСК (од јануара 1992 до септембра 1994) може да се добије 35 година робије, док за убијање 1,980 Срба за време пет дана „Олује“ може да се буде проглашен невиним. После двадесет година покушаја Хашки трибунал се урушио америчком себичношћу и то је, дугорочно гледано, добро за Србију.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

4 Коментарa на "Биланс" Оставите коментар
Јо&#1094
30. новембра 1999. at 01:00

може и овако да се тумачи: http://vakkho.blogspot.com/2012/11/blog-post_29.h

Јо&#1094
30. новембра 1999. at 01:00

чему кукање, треба радити. српска елита не постоји од 1945-те. све ово после су титоистички југословени

Џо&#1085
30. новембра 1999. at 01:00

Што се тиче БиХ понекад се замислим да ли је "запад" на челу са САД намјерно желео да направи замрзнуто стање у политичком и економском смислу. У Дејтонском споразуму је предвиђено толико начина да се изблокира и најбаналнија политичка одлука да је то фрапантно. Проблем српског народа у БиХ се може једино може рјешити одцјепљењем Републике Српске али за то је пре свега потребна подршка Србије па онда и неких великих сила.

Јо&#1094
30. новембра 1999. at 01:00

очигледно да међу српским властодршцима није постојала никад жеља за неком великом Србијом. Србе ван Србије је комунистичка елита у Београду само користила као средство за задржавањем своје власти на простору целе бивше Југославије

Оставите коментар