Бирачки списак

уторак, 23 августа, 2016 у 6:41PM

Да ли вође Демоса и осталих странака псеудовладајуће дворске опозиције мисле да је било који ауторитарни режим смењен тако што би му се придружио део опозиције? Читам у новинама како озбиљни и школовани људи сновиде и бунцају о томе како ће извесна комисија – настале уочи избора ради наводне успоставе „изборног поверења“ (шта год то значило) – тако уредити изборне спискове да злоупотребе више неће бити могуће па ће, замислите чуда, режим Мила Ђукановића пасти на изборима.
Дакле Ђукановић је неки неискусни мадић који ради у корист своје штете. Зато је позвао Лекића и Даниловића да му помогну да се политички убије. Колико лошег а тачног су њих двојица током претходних година рекли о власти у Црној Гори, а сада после свега неколико месеци врло сумњиве и симболичне коалиције освежавају бајату и буџаву режимску пропаганду.
У Источној Европи и земљама бившег Совјетског Савеза је током протеклих четврт столећа промењено бар тридесет ауторитарних режима. Истина је… Било је тирана који су мирно демисионирали, али су зато против себе имали уједињену опозицију, 80% грађанства и наравно кључне а понекад и све велике силе.
Како је данас у Црној Гори? Мило Ђукановић се показао као политичар са најфлексибилнијом кичмом у савременом свету. Беспоговрно приступање НАТО-у и логика према којој је вредно да држава постане страни сателит да би он оставрио апсолутну власт у унутрашњим послвима, довели су до тога да САД и ЕУ готово и да не траже остваривање демократских права и слобода за грађане Црне Горе. Опозиција је, захваљујући управо новом заоштравању односа имеђу САД и Руске Федерације и положају који Црну Гору чини важном за Запад, систематски опструрирана и разним смицалицама слабљена. Прелазак Демоса и пар мањих странака у режимску владу јасно говори томе у прилог. Читао сам саопштење Демоса у коме критикују Демократски фронт из кога су потекли. Тврде да ДФ сарађује са режимом. То кажу они који су ушли у режимски владу? Да је Лекић истински демократа он би повукао за собом већину чланова Демократског фронта, а свакако не би прилазио режиму са отцепљеном странком. Он је напротив, пошто је у два наврата предводио ову коалицију, одлучио да из ње иступи и сада његова странка даје министра у влади, а оптужује друге за сарадњу режимом. Признајем да од времена када су „либералније“ хрватске усташе и домаћи комунисти оштуживали краља Петра Другог и његовог премијера Слободана Јовановића да сарађују са Хителром – из Лонодна где су били прогнани – нисам чуо чуднију и бесмисленију оптужбу.
Извесно је да захваљујући управо позитивним, урама и демосима опозиција није успела да постигне критичну масу да на мириним протестима натера трули Ђукановишћев режим да се уклони са власти. У Србији је Милошевић деведесетих година такође манипулисао бирачким списковима. Опозиција га је ограничила тек када је завладала општинама у којима је живело 70% грађана Србије. Претходно су радикали, Нова демократија и СПО пактирали са режимом, оптуживали истинску опозицију за оно што су сами чинили, али нису успели да режим било чиме ограниче.
Хоће ли Демос и други колаборанти имати више успеха? Рекао бих да неће. Њихов циљ је да поведу опозицију и буду први до владајуће странке. Дубље промене се не спроводе на начин који препоручују.
И докле је стигла Црна Гора после неколико месеци колаборације дела опозиције? Има ли икакве промене? Где су убице Душка Јовановића? Има ли гаранција да борци за демократију Андрија Мандић и Славен Радуновић неће и даље бити гоњени на политичком процесу који режим притискајући судство покушава да води против њих?
Један од свакако за Црну Гору најбољих и најплеменитијих циљева Демократског фронта било је системско помирење црногорских народа – пре свега Срба и Црногораца. Ту свађу донео је Мило Ђукановић, њему је била потребна да би се здружио са српским непријатељима и оправдао се за дела од 1990. до 1995. године. Да су Срби хтели да угрозе Црну Гору данас би најмање на већини територије била Српска Црна Гора, ентитет сличан онима у БиХ. Да је Милошевић желео да силом забаци Мила Ђукановића учинио би то за време напада НАТО на Србију и Црну Гору. Уверен сам да би једино неизвесно у вези са тим било да ли би Ђукановић био ухапшен или би успео да побегне у иностранство. У ДФ-у су интересе српског народа, ради општег добра и уверења у сродност и историјску упућеност два народа, подредили демократији. Тражили су само симболичну заштитиу идентитета преосталих Срба и државе Црне Горе која има, поред осталих, и српски карактер.
Макар су неке симболичне уступке могли да искамче Лекић и Даниловић. Ето, прексиноћ је Србија освојила златну медаљу у ватерполу на Олимпијским играма. РТЦГ није пренела свечану доделу… Коалициони колаборанти „изборног поверења“ до сада нису чак успели да врате ни поверење у спортску редакцију националне телевизије…

Објавио подгорички дневни лист Дан, 22.8.2016.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар