Блокада, протест, Европа…

понедељак, 17 новембра, 2014 у 8:14PM

Нова српска демократија најављује протесте… У земљи каква је Црна Гора, у којој је белодано да су фалисфиковани председнички избори и попис, само грађански бунт може донети промене…

Нажалост, модерни ауторитарни режими на Балкану показали су да воља већине грађана није довољна уколико не добије подршку САД и СР Немачке.

Слабу и нејаку демократију у Србији подржавали су макар црква и универзитет… У Црној Гори никада није било студентских протеста. Истина многи Срби из Црне Горе водили су универзитете и студенте у Србији. Међутим, у Црној Гори се та мода није примила. Остало је на нивоу анегдоте да су студенти у Никшићу као пре десетак година као једну од активности организоваи одлазак једне делегације у МУП где је требало да изјаве студентску благодарност због напора и успеха полиције.

У Србији је демократија атрофирала. Ми смо одувек били земља са снажним демократским тененцијама… Ипак, за демократију су, поред једнакости и тежње, потребни бројни предуслови – од привреде, народног богатства до просвећености и васпитања – које нажалост ми никако не испуњавамо. Зато је данас Александар Вучић, према једном сасвим озбиљном истраживању, двоструко популарнији од демократије!? И то није све – влада СНС-а ужива подршку 80% посланика у Народној скупштини  а спроводи програм реформи за који је кључно везан датум 5. октобар 2000. године. За симболични 5. октобар свега 15% грађана верује да је представљао добру и позитивну прекретницу…

У таквим околностима у земљи влада летаргија и један равнодушан однос према будућности. Београдски универзитет, бастион националне и демократске борбе, стоји по страни, окупљен својим тешкоћама. Увођење „болоњског“ система у високо образовање, његов неуспех на великом броју факултета, све већа незапосленост факултетски образованих, скупоћа, неконкурентност универзитета, корупција, непотизам… Ништа од тога није изазвало оправдани гнев студената. Студенти, осим неколико бледих демонстрација нису реаговали ни на велике националне и државне поразе – коначно признање независног Косова 2010. и (у формалним државним границама) 2013., хашких неправди и понижења, рушења демократије и медијских слобода… Само на Филозофском факултету – старом и темељном факултету универзитета, од 2006. сваких годину, две кључа. Бунт студената није општи нити је формализован: мањина од педесетак, подржана од можда 300-400 међу чак 6.000 студената колико студира, затворила је почетком октобра факултет. „Блокада“ је спроведена у духу старе (озлоглашене и доказано језиве) максиме „сва власт совјетима“. Дакле, колико год се студената скупи (окупљало их се увек мање од 400) они тврде да представљају све студенте и узимају за право да већину заједно са професорима, најури са факултета. Ова „авангарда“ истакла је паролу на зграду факултета у којој позивају на јединство „студената и радника“. Због велике обруканости комунизма и реалног социјализма међу писменим становништвом Србије, ови млади људи тврде да нису поклоници неке од идеологија, али је из њихове делатности јасно да их предводе кружоци комуниста и анархиста.  Захтеви студената који блокирају наставу показују да су и сами свесни бесмислености и слабости њихових застарелих и пропалих идеологија.  Четири захтева посвећена су наводно социјалним питањима: траже права за студенте који не испуњавају услов да упишу наредну годину студија (добили су могућност да је упишу као редовни студенти сада траже и да ништа не плате), траже пуна права за оне који студирају девету годину, јефтиније пријаве за оне који трећи пут покушавају да положе испит, додатне испитне  рокове… Од ових славних захтева не види се чињеница да на Филозофском факултету болоњски процес није успео, да је од почетка на њега утицала зловоља и лоша намера, да је од прве године предмет трулих компромиса који су га обесмислили.

Трулост наше државе не показују ни малобројност,  ни бесмислени захтеви студената који су успоставили блокаду. Доказ су јој пасивност већине студената и бизарна равнодушност већине професора – који могу да се помире са чињеницом да факултет не ради, да их непознати младићи и девојке који нису њихови студенти најурују из амфитеатра и слушаоница… Али им не пада напамет да одобију незарађене зараде. Другу годину предајем на Филозофском факултету. Пре две деценије водио сам политичке протесте не само на том факултету већ и на универзитету. Никада нисам друге студенте избацио из учинице, нити је за то било потребе. Презирем комунисте и анархисте, али да имају подршку демократски изражене већине, прихватио бих њихов простест, тачније толерисао бих га. Овако сам одржао сва предавања и вежбе. Увек је било присутно више од 70% мојих студената. Анархисти су поукушали да ометају моје часове али сам био упорнији од њих.

Тако је и са демокатијом. Треба бити одлучан, упоран и живети поштено. Али како то постићи у земљама у којима најугледнији и најутицајнији одлучно и упорно живе непоштено?

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар