Бојан Марић: Деполитизација српске политике

четвртак, 29 августа, 2019 у 8:02AM

Током месеца јула 2019. године један од важнијих догађаја на међународној позорници представљао је избор новог лидера владајуће британске Конзервативне партије (званични назив Конзервативна и унуионистичка партија). Након оставке Терезе Меј на позицији лидера ове партије и шефа британске владе, у демократској утакмици између више кандидата, близу 160 хиљада чланова странке опредељивало се у последњем кругу између Бориса Џонсона, некадашњег градоначелника Лондона и шефа дипломатије, и Џеремија Ханта, тада актуелног шефа дипломатије. Борис Џонсон освојио је 92,153 гласа, наспрам 46,656 гласова Џеремија Ханта, чиме је по аутоматизму постао наследник Мејове у Даунинг стриту 10. Избором за новог лидера конзервативца, Џонсон постао је по аутоматизму и нови шеф британске владе.

Имајући у виду да доминатна партија владајуће коалиције у Србији, Српска напредна странка има близу 700 хиљада чланова, евидентна је несразмера између процента чланства две владајуће партије у односу на број становника у Србији и Британији. Док је сваки десети становник Србије члан партије основане 2008. године, имајући у виду да по последњим подацима Британија има 67 милиона становника, произилази да је тек 0.25 % процената становника острвске државе има чланску карту партије основане тридесетих година деветнаестог века. Немачка Хришћанско-демократска унија која је основана 1945. године  и која је на власти у континуитету од 2005. године има око 420. 000 чланова, на основу података из 2018. године (0.5 % становништва).

Уколико тежиште своје анализе изместимо ван политичког система западних демократија, навешћемо податак да око 2 милиона Руса има партијску књижицу Јединствене Русије Владимира Путина (1,4 % од око укупно 145 милиона становника Русије).  На основу података Енцикопедије Британика, са својих више од 85 милиона чланова, Кинеска комунистичка партија представља другу по величини партију у свету (6.5 % становништва). Највећу партију на свету представља владајућа индијска Баратаја Џаната Партија (110 милиона чланова од 1.3 милијарди становника Индије).

Процењује се у зависности од извора да од милион до милон и по грађана Србије има партијску књижицу ( 15-20 % становништва). Демократска странка је на врхунцу своје моћи у Србији имала 200. 000 чланова, док се процењује да су социјалисти деведесетих имали око пола милиона чланова. Почетком осамдесетих година у једнопартијском систему Савез комуниста Југославије крајем 1981. године имао је 2.117.083 члана, тако да је његово чланство чинило 9,5 одсто укупног становништва земље. У складу са тим, СНС би у случају наставка раста чланства могао да процентуално има више чланова од КПЈ у односу на удео у укупној популацији.

Ако посматрамо период од повратка вишестраначја у Србији након одласка у ропотарницу историје „црвеног“ терора, чињеница је да су странке на власти, поготово оне најдоминантније (СПС, ДС, СНС), доживљавале рапидан прилив нових чланова. СПС и ДС су одласком у опозицију нагло почеле да „губе“ своје чланство. Упечатљив је пример демократа које су од 200. 000 чланова спале, у зависности од извора података, на нешто више од 20. 000 чланова, колико је гласало на унутарстраначким изборима, до 85. 000, колико тврде саме демократе да имају чланова, и то након лошег резултата на последњим локалним изборима у српској престоници. Тренд да Срби у погледу чланства махом прилазе политичким организацијама које су на власти најбоље се показује на примеру напредњака, који су од доласка на власт пре седам година за више од четири пута увећали број чланова.

На основу података које социолог Јово Бакић наводи у својој књизи „Европска крајња десница (1945 – 2018)“, у државама етаблиране демократије, попут Велике Британије, Француске и Италије, партије су у периоду од 1980-2010. године изгубиле више од милион чланова. У поређењу са раним осамдесетим годинама, када је у државама Западне Европе страначко чланство чинило близу 15 одсто популације, тај проценат је 2010. године пао на око 5 процената. У складу са тим, можемо да закључимо да на делу имамо два супротна тренда, и то у Србији рапидан пораст чланства, док државе Западне Европе доживљавају радикално смањење чланства у политичким организацијама. Док се ти трендови у Србији објашњавају разлозима да се чланством у партији остварују бројне привилегије, процеси на Западу доводе се у везу са тзв. дезидеологизацијом политике и кризом тзв. партијске демократије, која се огледа у паду поверења грађана у политичке партије и стварању нових странака и покрета.

У условима галопирајућег ауторитаризма у српском друштву, које се огледа у чињеници да се под окриљем изградње култа личости председника Србије Александра Вучића, урушавају све демократске институције у друштву и сузбијају медијскe слободe, перспективе политичког живота у Србији делују прилично суморно. Имајући у виду да владајуће странке на најбруталнији начин оправдају сентенцу чувеног академика Слободана Јовановића да „странке постају друштво за експлоатацију власти и као све друге које су руковођене егоистичким побудама, ширe око себе корупцију“, илузурно је да се очекује да би као такве могле бити расадник унутарстраначке демократије, као нужног предуслова демократизације друштва. Са рапидним порастом чланова чији примарни мотив се огледа у могућности стицања привилегија, као доминантан модел политичког деловања профилилише се бескрупулозни каријеризам и полтронство, при чему се све здраве политичке идеје гурају на маргину.

Самим тим, на опозиционим политичким организацијама у Србији је велико бреме историјске одговорности у борби за истинску демократизацију друштва. Уколико своје политичке организације изграде на принципима унутарстраначке демократије, солидарности, позитивне конкуренције и јасних идеолошких вредности, онда једино у таквим условима постојала би нада да би при доласку на власт таквих политичких гарнитура, Србија кренула ка изградњи модерног европског друштва утемељеног на концепту владавине права. Све остало представљало би само бледу копију номенклатуре на власти, остављајући Србију у фази „претполитичког стања“, далеко од критеријума вибрантног демократског друштва у коме се понуда на политичком тржишту састоји од јасно идеолошких артикулисаних ставова политичара и партија, а не рециклирања политике која је довела Србију на ниво „проклете авлије“ демократског света.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар