Бојан Марић: ЕУ је потребан редизајн за 21. век

недеља, 12 априла, 2020 у 10:54AM

Епидемија корона вируса (COVID-19), са којом се данашњи свет грчевито хвата у коштац, представља највећу епидемију у последњих стотину година, од појаве Шпанске грознице (јануар 1918 – децембар 1920. године).  Зараза потекла из једанаестомилионског индустријског мега-полиса Вухана у централној Кини оголила је све негативне стране постојећег доминантног економског модела оличеног у неолиберализму, при чему се његове најнегативније стране виде управо на примеру његовог главног покровитеља, Сједињених Америчких Држава. Држава која ствара четвртину светског БДП-а, и  у којој ултра богати појединци попут Била Гејтса и Џефа Безоса, власника Амазона, поседују иметак већи од стотину милијарди долара суочава се са страшном пандемијом у тренутку док више од тридесет милиона њених грађана не поседује ни основни пакет здравственог осигурања, а здравствене установе и медицинско особље боре се са хроничном несташицом респиратора и заштитне опреме. 

Дистопијске слике проузроковане немогућношћу неолиберализма да се ухвати у коштац са нарастајућом епидемијом круже силом света, и то од протеста медицинских сестара у Њујорку изазваног недостатком заштитне медицинске опреме и непрекидних заглушујућих сирена амбулантних кола која превозе тешко оболеле Њујорчане, до узнемирујућих слика са индијских улица  на којима се види како полиција туче палицама оне који не поштују полицијски час. Имајући у виду распострањену доходовну неједнакост у САД-у, на делу имамо чињеницу да припадници црначке популације имају знатно већи број оболелих у односу на свој удео у становништву, обзиром да због лошијег имовинског стања велики број те популације није здравствено осигуран, што значајно чини ову групу подложну зарази. Тако на пример, на дан писања овог текста (10.04.), у савезној држави Мичиген, у којој чине 14 % становништва, црначка  популација чини 35 % заражених и 40 % преминулих, док у Луизијани, у којој чине 32 % становништва, на ту групу отпада 70 свих смртних случајева.

Апокалиптично изгледају улице највећег еквадорског града Гвајакила, где мештани своје преминуле остављају у кесама испред својих домова, обзиром да погребници у страху да се не заразе  оклевају да преузму покојнике. Какву пустош је примена неолибералне политике оставила у Еквадору најбоље се види на примеру „дивљања“ вируса, обзиром да су резови у јавном сектору довели до значајног смањења медицинског персонала и затварања надзорних епидемиолошких станица, што се рефлектује на најнегативнији начин по житеље ове државе, обзиром да Еквадор има више заражених од Колумбије и Аргентине збирно.

Поред угрожавања здравља, ова опасна пандемија довешће неминовно до велике економске и социјалне кризе, при чему нам илустративно делује пример Сад-а, где је више од 10 милиона грађана добило отказе од средине марта. Европска конфедерација синдиката тврди да је најмање милион људи изгубило посао у последње две недеље марта, при чему се процењују да је овај број реално већи. У циљу спасавања својих економија од даљег колапса, владе широм света предузимају читав сет економских мера, у распону од америчког финансијског пакета тешког две хиљаде милијарди долара (1/10 америчког БДП-а),  одобравања пакета од стране ЕУ тешког 37 милијарди евра за помоћ деловима привреде погођеним пандемијом, уз доштампавање 1 000 милијарди евра у циљу заштите заједничке валуте њених 19 чланица и привреде. Примери и других држава указују да се ради о нестандардним мерама економске политике („новац из хеликоптера“), у оквиру којих државе трансферишу велике количине новца својим привредама и грађанима, како би подстакле привредни раст и потрошњу. 

Чињеница која више забрињава добре познаваоце међународних прилика више од нимало  ружичасте економске перспективе односи се на недостатак глобалне солидарности, укључујући и Европску унију. Изјава италијанског премијера Ђузепеа Контеа, у оквиру које упозорава да би се европски пројекат могао распасти услед неадекватне и некоординисане активности чланица ЕУ у погледу борбе против пандемије, на најбољи могући начин одсликава кризу у којој се „породица европских народа“ налази, највећу од њене ембрионалне фазе из 1953. године, у виду тадашње Европске заједнице за угаљ и челик. Како изјава долази од челника државе која је уз Шпанију у Европи највише погођена пандемијом,  његове речи одсликавају стање духа међу Италијанима, који с пуним правом тврде да је унија могла да им више помогне. Иако би требало и навести да после почетних оклевања чланица уније у погледу пружања помоћи Италији, на делу имамо позитивне примере попут тога да немачке клинике преузимају тешко оболеле италијанске пацијенте, распострањен је утисак на „старом континенту“ да је унија пала на тесту солидарности.

„Потребан нам је економски и социјални одговор на европском нивоу. Ово је велики изазов за постојање Европе“, вапи фирентински професор права на челу италијанске владе. ЕУ би требало да акценат стави на јачању солидарности и хуманости, као и на безбедносној еманципацији у односу на САД. ЕУ заслужује да преживи, само јој је неопходан редизајн. Чињеница је да је, не рачунајући грађански рат у Југославији током 90-их и братоубилачки рат у Украјини започет 2014. године, Европа била поштеђена крвавих сукоба од краја Другог светског рата. Ту чињеницу грађани чланица ЕУ јако вреднују и уз значајна достигнућа током постојања уније, неопходно је наставити са европским пројектом, уз интеграцију држава Западног Балкана, без икаквих нерационалних политичких условљавања, што се у првом реду односи на нашу државу.  

Бољи свет који би требало да се створи након ове кризе неминовно укључује већу солидарност и хуманост. Србија није изоловано острво и не може занемарити „гибања“ у оквиру ЕУ, која је њен највећи инвеститор, донатор и спољнотрговински партнер. Србија ће и након што се избори са пандемијом, остати на курсу евроинтеграција. За Србију није неважно да ли свој брод усмерава ка луци која наглашава принципе солидарности, у којој авет неолиберализма има све мању улогу или ка луци у којој су богати још богатији, а сиромашни још сиромашнији. У супротном, статус кво! Као у САД-у, у којима ће након избора у новембру засигурно победити кандидат корпоративне Америке (Трамп или Бајден), науштрб визије о прогресивном опорезивању, универзалне здравствене заштите и пристојних надница. „Сјајни град на брду“, сентенца којом се описује америчка изузетност, заслужује да буде поткрепљена већом бригом за рањиве категорије становништва.

Posted by
Categories: Текстови и анализе

Још увек нема коментара. Будите први који ће оставити!
Оставите коментар